Pindar

Pindar je rođen oko 518. p. n. e. u Kinoskefalama, selu na teritoriji Tebe u Beotiji, u aristokratskoj porodici koja je tvrdila da potiče od spartanskog roda Egida. Po predanju je učio muziku i poeziju u Atini, a najranija oda koju možemo datovati, deseta pitijska, napisana je 498. p. n. e., kada mu je bilo dvadesetak godina, za jednog mladog tesalskog plemića. Otada je radio po porudžbini širom grčkog sveta: njegova ambicija bila je da bude pesnik cele Helade, a ne jednog grada.

Njegova karijera poklopila se s grčko-persijskim ratovima, u kojima je Teba stala na stranu Persijanaca, neprijatnost koju njegove ode obrađuju oprezno, i sa zlatnim dobom sicilijanskih tirana. Godine 476. p. n. e. otputovao je na Siciliju i pisao za Hijerona iz Sirakuze i Terona iz Akraganta, najbogatije pokrovitelje tog doba, slaveći njihove trkačke konje i kočije u prvim olimpijskim i pitijskim odama. Često je pisao za aristokratske porodice Egine, ukupno jedanaest oda, i za Arkesilaja, kralja Kirene u Libiji, a komponovao je himne, peane i ditirambe za gradove i svetilišta, među njima ditiramb koji je slavio «sjajnu, ljubičicama ovenčanu, slavnu Atinu», za koji su ga, kako se priča, Atinjani nagradili, a Tebanci kaznili globom.

Njegova poslednja datovana pesma, osma pitijska oda, slavi rvača s Egine 446. p. n. e. i sadrži najčuvenije stihove koje je ikada napisao o ljudskoj krhkosti; tada je imao sedamdesetak godina. Kaže se da je umro u Argu oko 438. p. n. e. Više od jednog veka kasnije, kada je Aleksandar 335. p. n. e. sravnio Tebu sa zemljom, naredio je da se poštedi pesnikova kuća.

Aleksandrijski učenjaci rasporedili su Pindarovu poeziju u sedamnaest knjiga; četiri su sačuvane u celini, Ἐπίνικοι (Epinikije), četrdeset pet pesama grupisanih po svečanostima kao Ὀλυμπιόνικοι, Πυθιόνικοι, Νεμεόνικοι i Ἰσθμιόνικοι. Epinikiju je izvodio hor mladića, uz liru i aulos, prilikom povratka pobednika u zavičaj. Ona imenuje pobednika, njegovu porodicu i grad, skače na mit povezan s njima i vraća se s izrekama o bogovima, sudbini i kratkoći slave. Građa je trijadna, strofa, antistrofa i epoda, u metrima velike složenosti, a jezik je uzvišeni književni dorski dijalekat, pun složenih prideva i naglih prelaza.

Prva olimpijska oda (476. p. n. e.), za Hijeronovog trkačkog konja Ferenika, počinje čuvenom prijamelom «Ἄριστον μὲν ὕδωρ» (Najbolja je voda, a zlato je plamteća vatra) i pripoveda priču o Pelopu i njegovoj trci kočija za ruku Hipodamije. Sedma olimpijska (464. p. n. e.), za pesničara Dijagoru s Rodosa, navodno je ispisana zlatnim slovima u Ateninom hramu u Lindu. Druga pitijska završava se zapovešću «γένοι' οἷος ἐσσὶ μαθών» (postani ono što jesi, kada to naučiš), a osma pitijska (446. p. n. e.) razmišljanjem da smo bića jednog dana, san senke, dok na nas ne padne sjaj koji daruje bog.

Pindarova tema je ἀρετά, izvrsnost nasleđena krvlju i dokazana delom, i moć pesnika da je učini besmrtnom; o sopstvenoj umetnosti govori sa samopouzdanjem kakvo nijedan grčki pesnik nije dostigao, orao među brbljivim vranama.

Pindar je dve i po hiljade godina oblikovao predstavu o odi: Horacije je upozoravao da onaj ko pokušava da se takmiči s njim leti na voštanim krilima, Ronsar, Kauli i Helderlin su ga podražavali i prevodili, a «pindarski» i danas znači uzvišen, nepravilan i nadahnut. U Grčkoj su njegovi stihovi ušli u jezik: «Άριστον μεν ύδωρ» citira se svuda gde se hvali voda, na česmama i u govorima o životnoj sredini, a «σκιάς όναρ άνθρωπος» učeni je izraz za kratkoću života. Obnovljene Olimpijske igre vratile su olimpijske ode u javni život: stihovi iz njih čitaju se na olimpijskim ceremonijama i štampaju u školskim antologijama arhajske lirike koje se koriste u gimnaziji. U Tebi posetioci mogu da razgledaju gradski arheološki muzej, ponovo otvoren 2016, a u Atini jedna ulica u Kolonakiju nosi njegovo ime. Stranica sajta o Spirosu Luisu, prvom pobedniku modernog maratona, prirodan je pratilac ove.

• Kada je Aleksandar Veliki 335. p. n. e. razorio Tebu, poštedeo je samo hramove i kuću Pindara, koji je bio mrtav već čitav vek.
• Kaže se da su Rođani njegovu sedmu olimpijsku odu ispisali zlatnim slovima u Ateninom hramu u Lindu.
• Njegova pohvala «ljubičicama ovenčanoj» Atini navodno mu je donela globu od sugrađana Tebanaca i statuu od zahvalnih Atinjana.
• Samo četiri od sedamnaest knjiga njegove poezije sačuvane su u celini; veliki deo ostatka pronađen je na egipatskim papirusima u XX veku.