Niki Marangu

Niki Marangu rođena je u Limasolu na Kipru 1948. godine. Otac joj je bio iz Famaguste, a majka iz Kozanija u severnoj Grčkoj. U intervjuu iz 2008. sa piscem Mišelom Faisom rekla je da je imala sreće da odraste u kući sa knjigama, starim knjigama. Od 1965. do 1970. studirala je sociologiju u Zapadnom Berlinu. Kasnije je napisala da su joj bila potrebna omamljujuća popodneva Nikozije da bi se ponovo setila ko je.

Po povratku na Kipar radila je desetak godina kao dramaturg u Državnom pozorištu Kipra. Godine 1980. otvorila je u Nikoziji knjižaru Kohlias, koja je i izdavala knjige, i vodila je do 2007. Bila je i slikarka i grafičarka: imala je sedam samostalnih izložbi, prvu 1975, i učestvovala na bijenalu grafike u Ljubljani (1993) i na bijenalu u Kairu (1996). Neko vreme je slepu decu učila grnčarstvu. Bila je članica Društva grčkih pisaca i Udruženja pisaca Kipra i mnogo je putovala, pre svega po Bliskom istoku, Turskoj i Egiptu.

Sedmog februara 2013, prema vestima objavljenim tog dana, poginula je kada se automobil u kojem je putovala prevrnuo kod Fajuma, oko 100 kilometara južno od Kaira. Tada je pisala roman smešten u Atinu XIX veka, sa paralelnim pričama u Famagusti 1945. i u sadašnjosti.

Marangu je pisala na grčkom u mnogim žanrovima. Njena prva zbirka pesama, Τα από κήπων (Iz vrtova), pojavila se oko 1981. Αρχή Ινδίκτου (Početak indikta, 1987) duguje naslov vizantijskom kalendaru, u kojem je godina počinjala 1. septembra. Njena poezija i proza dobile su kiparske državne nagrade, među njima za Αρχή Ινδίκτου i za priče Μια στρώση άμμου (Sloj peska, 1990). Godine 1998. dobila je u Aleksandriji Kavafijevu nagradu za poeziju, a 2006. Atinska akademija nagradila je Divan (2005), sabrano izdanje njenih pesama od 1967. do 2000.

Mesta i putovanja prožimaju njene knjige. Γιατρός από τη Βιέννη (Lekar iz Beča, 2003), koju je njen nekrolog u LiFO nazvao autobiografskom, prati priču kiparskog lekara između Famaguste i Beča; njen nemački prevod (2008) nosi naslov Von Famagusta nach Wien. Govorila je da joj je ta knjiga omogućila da piše o Beču i Aleksandriji. Njenu zbirku priča Ο δαίμων της πορνείας (Demon požude) časopis Diavazo uvrstio je među deset najboljih grčkih zbirki priča 2007, a Γεζούλ (Gezul, 2010) je roman koji je objavila izdavačka kuća Estija u Atini. Pisala je i kiparske bajke za decu i prevela na grčki knjigu Aleksandrija Joahima Sartorijusa.

Njeno ime živi pre svega kroz The Niki Marangou Project na King’s College London. Njegova prevodilačka nagrada, osnovana 2016, od 2019. poziva studente britanskih univerziteta da prevedu njenu pesmu sa novogrčkog na engleski, a svake godine održava se predavanje u njen spomen: osmo je održano u Kući Kipra u Atini u aprilu 2026, o definiciji poezije. Probajte kratku vežbu s putanjom na osnovu njenog dela Γιατρός από τη Βιέννη: zapišite dva grada iz nemačkog naslova, Αμμόχωστος (Famagusta) i Βιέννη (Beč), a zatim ispričajte svoje putovanje u tri grčke rečenice, na primer Πήγα από τη Λεμεσό στη Λευκωσία (Otišao sam iz Limasola u Nikoziju) i Γύρισα το βράδυ (Vratio sam se uveče). Označite koje rečenice potiču iz sećanja, a koje biste mogli da dokažete. To su naše vežbovne rečenice, a ne njene reči.

• Godine 2004. njena pesma Τριαντάφυλλα (Ruže) izabrana je da visi u čekaonicama bolnica NHS u Ujedinjenom Kraljevstvu.
• Njena porodica spajala je dva kraja grčkog sveta: oca iz Famaguste na Kipru i majku iz Kozanija u Makedoniji.
• Malo pre smrti poslala je časopisu LiFO reportažu sa književnog festivala u Džajpuru u Indiji; časopis ju je ponovo objavio 2022.
• Ime njene knjižare, Κοχλίας, učena je grčka reč za spiralnu ljušturu puža, koja danas znači i zavrtanj.