Marija Micora

Marija Micora (grčki Μαρία Μήτσορα) rođena je u Atini 1946. U intervjuu atinskom časopisu LiFO iz 2013. nazvala je sebe pravom Atinjankom: rođena je u porodilištu u Solonovoj ulici, odrasla je u Nea Smirni i od 1964. živi u Kolonakiju. Studirala je sociologiju u Parizu, na Sorboni i u Vensenu, gde je predala rad o dinamici malih grupa. U intervjuima se sećala Londona šezdesetih i Pariza u maju 1968.

Mnogo je putovala, od Arktičkog kruga do Haitija i od Pekinga do sandinističke Nikaragve, Orinoka i Bogote, a španski je naučila da bi bolje upoznala Latinsku Ameriku. Kaže da je počela da piše posle tridesete. Opisuje sebe kao „andergraund” spisateljicu tih godina, ali ne i bit, i pominje krug prijatelja kojem su pripadali slikar Aleksis Akritakis i pesnik Tasos Denegris; njihova revolucija bila je, kaže, pre svega estetska i velikim delom reakcija na vojnu diktaturu. Krajem sedamdesetih sarađivala je sa časopisom Σήμα (Signal), koji je izveden pred sud zbog „vređanja javnog morala”, i pristala da bude odgovorna urednica časopisa Αμφί u njegovoj prvoj godini, jer niko drugi nije hteo.

Njena prva knjiga, zbirka priča Άννα, να ένα άλλο (Ana, evo još jedno), izašla je 1978. U novembru 2025. LiFO je objavio tekst iz Ανθός ΜεταΝοήματος, knjige u nastajanju koju je izdavačka kuća Patakis najavila za 2026.

Micorini romani su Σκόρπια δύναμη (Raspršena snaga, 1982), Η περίληψη του κόσμου (Sažetak sveta, 1985), Ο ήλιος δύω (1997) i Καλός καιρός / μετακίνηση (Lepo vreme / Premeštanje, 2005). U prvom broju časopisa LiFO pisac Statis Cagarusijanos opisao je njene ranije knjige kao posvećene „onima koji su živeli s nedostatkom”: tvrde, aforističke, rok i pank po maniru. Dodao je da je Σκόρπια δύναμη osamdesetih postala jevanđelje za mlade. Ο ήλιος δύω ulazi u svet heroina; naslov spaja ο ήλιος (sunce) sa δύω, oblikom glagola u prvom licu, umesto očekivanog ο ήλιος δύει (sunce zalazi). Romanom Καλός καιρός / μετακίνηση, rekla mu je, želela je „da napiše nešto pozitivno”.

Njena kraća proza jednako je raznolika. Με λένε λέξη (Zovem se Reč, 2008) autobiografska je pripovest za Patakisovu ediciju Η κουζίνα του συγγραφέα (Piščeva kuhinja). Από τη μέση και κάτω (Od sredine naniže, 2014) okuplja priče smeštene u Atinu, jednu od njih u starom centru kod Monastirakija. Η κυρία Τασία και ο Γουλιέλμος Καταβάθος (Gospođa Tasija i Gulielmos Katavatos, 2021) gradi poetsku prozu oko dvorišta izgubljenog u vrtu. Godine 2018. Yale University Press objavio je šesnaest njenih priča u prevodu Džejkoba Moa pod naslovom On My Aunt’s Shallow Grave White Roses Have Already Bloomed; izdavač navodi da obuhvataju četrdeset godina i vode od Atine do izmišljenih latinoameričkih gradića i naučnofantastičnih prostora.

Većinu njenih novijih knjiga objavljuje Patakis, koji je 2007. ponovo izdao njen prvenac iz 1978, a prevod Jejla u ediciji Margellos World Republic of Letters približio ju je čitaocima na engleskom. LiFO ju je 2025. nazvao tihim, ali izuzetno značajnim prisustvom u grčkoj književnosti. Za vežbu na grčkom krenite od dva njena naslova. Pročitajte ο ήλιος δύει (sunce zalazi), zatim Ο ήλιος δύω, i odredite lice svakog glagola: prvo treće, pa prvo. Potom pogledajte Με λένε λέξη (Zovem se Reč), gde svakodnevno με λένε… (zovem se…) predstavlja reč umesto čoveka. Napišite dve svoje rečenice u prvom licu po istom obrascu, na primer Με λένε Μαρία (Zovem se Marija) i Με λένε βροχή (Zovem se kiša). To su naše rečenice za vežbu, ne citati.

• Naslov njenog romana Ο ήλιος δύω spaja „sunce” sa glagolom u prvom licu, dok se u svakodnevnom grčkom kaže ο ήλιος δύει.
• Njena autobiografska knjiga Με λένε λέξη igra se izrazom με λένε…, kojim se na grčkom kaže ime.
• Studirala je sociologiju u Parizu i napisala rad o dinamici malih grupa.
• Postala je odgovorna urednica časopisa Αμφί u njegovoj prvoj godini jer, kako se seća, niko drugi nije bio spreman.