Vera Zavicijanu

Vera Zavicijanu (piše se i Zavicanu) rođena je 1927. u Paleo Faliru, primorskom delu Atine. Njen umetnički život počeo je pesmom, a ne pozorištem: kao mlada žena pevala je zajedno sa sestrom. Potom je studirala na dramskoj školi Teatra Tehnis, umetničkog pozorišta koje je osnovao Karolos Kun, i 1954. prvi put izašla na scenu u drami Torntona Vajldera.

Narednih sezona igrala je u Teatru Tehnis niz uloga u komadima koji su često prvi put postavljani u Grčkoj: Lorkinu Krvavu svadbu, Čehovljev Višnjik, dela Tenesija Vilijamsa, Šekspirovu Bogojavljensku noć i prvu postavku drame Jakovosa Kambanelisa Η αυλή των θαυμάτων (Dvorište čuda) 1957. godine. Godinama je igrala i u Grčkom narodnom pozorištu Manosa Katrakisa.

Godine 1963. prešla je u Narodno pozorište u Atini, koje je postalo glavna scena njene karijere; njegov arhiv navodi tridesetak predstava s njom do 2002, a 1990. tamo je i režirala. Zajedno s glumcima Alekosom Aleksandrakisom i Angelosom Antonopulosom vodila je i pozorišne trupe. Na televiziji se pojavila samo jednom, u naslovnoj ulozi Κυρία Κούλα (Gospođa Kula), prema priči Menisa Kumandareasa. Njena poslednja scenska uloga bila je Meri Tajron u drami Judžina O’Nila Dugo putovanje u noć (2002–2003). Umrla je u klinici u Paleo Faliru 11. septembra 2008, u 81. godini.

Rad Zavicijanu u Narodnom pozorištu obuhvatao je epohe i stilove neobično širokog raspona. U avgustu 1963, u režiji Aleksisa Minotisa u Odeonu Iroda Atika, igrala je dečaka Isaka u Η θυσία του Αβραάμ (Avramova žrtva), religioznoj drami u rimovanim stihovima na kritskom grčkom iz oko 1600–1635. godine. Šestog jula 1969. igrala je naslovnu ulogu u Sofoklovoj Antigoni u antičkom pozorištu u Epidauru, u novogrčkom prevodu pesnika Joanisa Griparisa. Istih godina bila je Arijel u Šekspirovoj Buri, ledi Vindermir u komediji Oskara Vajlda i Selimena u Molijerovom Mizantropu.

Njene zrele uloge često su bile snažne majke i žene suočene s prošlošću: gospođa Alving u Ibzenovim Avetima (1988), Kler u Ženeovim Sluškinjama (1991), ostarela Sara Bernar u drami Džona Marela Memoir (1995) i Marija Hosefa, stara majka, u Lorkinoj Kući Bernarde Albe (1996). Većinom su to bili strani komadi igrani u grčkim scenskim prevodima.

I grčka dramaturgija bila je deo njenog repertoara. Godine 1987, na Novoj sceni Narodnog pozorišta, igrala je ulogu koja se zove jednostavno Κυρία (Dama) u Οι γάμοι (Svadbe), nadrealističkoj drami koju je na grčkom napisao Vasilis Ziogas, u režiji Nikosa Armaosa. Godine 1990. tamo je režirala program od tri jednočinke Ežena Joneska.

Digitalni arhiv Narodnog pozorišta (nt-archive.gr) čuva potpun spisak njenih uloga, s fotografijama, programima, novinskim isečcima, pa čak i kostimom kreiranim za nju 1998. Mnogi od tih zapisa mogu se pretraživati i na SearchCulture.gr. Probajte kratak zadatak sa stranicom drame Οι γάμοι (1987). Potpisi ispod fotografija su na grčkom i navode svaku ulogu u zagradi posle imena glumca, na primer Βέρα Ζαβιτσιάνου (Κυρία) i Γιώργος Μοσχίδης (Γιατρός). Povežite tri glumca s njihovim ulogama. Zatim uporedite dve upotrebe reči κυρία: kao ime uloge, Dama, i kao učtiv oblik obraćanja ispred prezimena, η κυρία Ζαβιτσιάνου, baš kao što se ο κύριος koristi za muškarca. Ista stranica sadrži i snimljene odlomke prvog i drugog čina, na grčkom.

• Imala je oko 36 godina kada je 1963. u Odeonu Iroda Atika igrala dečaka Isaka u Avramovoj žrtvi.
• Pre glume nastupala je kao pevačica zajedno sa sestrom.
• Godine 1990. režirala je Joneskove Stolice, Čas i Ćelavu pevačicu kao jedan program u Narodnom pozorištu.
• Zbirka kostima Narodnog pozorišta čuva dvodelni kostim, bluzu s velikom kragnom i suknju, koji su za nju 1998. osmislili Rena Georgijadu i Keni Maklelan.