Konstantinos Paparigopulos

Paparigopulos je rođen u Carigradu 1815. godine, kao sin Dimitriosa Paparigopulosa, bankara čija je porodica poticala iz Vitine u Arkadiji. Kada je 1821. izbila Grčka revolucija, osmanske vlasti sprovele su odmazde nad Grcima u prestonici, a njegov otac bio je među ubijenima. Porodica je pobegla u Odesu na Crnom moru, gde je dečak učio u Rišeljeovom liceju i naučio ruski i francuski. Godine 1830, dok se rađala nova grčka država, nastanili su se u Nafpliju, njenoj prvoj prestonici.

Počeo je kao činovnik u Ministarstvu pravde, ali je 1845. izgubio položaj jer je bio ετερόχθων, Grk rođen izvan granica kraljevstva, u vreme kada su «starosedeoci» Grci oslobođenih krajeva sa netrpeljivošću gledali na pridošlice iz Carigrada i drugih mesta. Ta epizoda ostala je u njemu: celo njegovo životno delo dokazivaće da je grčki narod mnogo veći od malog kraljevstva. Okrenuo se nastavi i istoriji, i 1851. postao profesor istorije na Univerzitetu u Atini, gde je predavao četiri decenije i 1872. bio izabran za rektora. Objavljivao je školske udžbenike, istorijske studije i novinske članke, a od 1860. nadalje tomove svoje velike istorije. Umro je u Atini u aprilu 1891, poštovan kao čovek koji je Grcima dao njihovu prošlost.

U pozadini njegovog dela bila je provokacija. Tridesetih godina XIX veka nemački istoričar Jakob Filip Falmerajer tvrdio je da su stari Grci izumrli u srednjem veku i da su moderni Grci uglavnom slovenskog i albanskog porekla. Paparigopulos je odgovorio već 1843. studijom o slovenskim naseljima na Peloponezu, a ostatak života posvetio je građenju šireg odgovora.

Ιστορία του Ελληνικού Έθνους (Istorija grčkog naroda), objavljena u pet tomova između 1860. i 1874, deli grčku istoriju na tri velika perioda, antički, srednjovekovni i novi, i insistira da su oni jedno: isti narod, isti jezik, neprekinuta kultura. Njegov najsmeliji potez ticao se Vizantije. Pisci zapadnog prosvetiteljstva, i Grci poput Koraisa koji su ih sledili, videli su u Vizantijskom carstvu mračno doba sujeverja i propadanja; Paparigopulos ga je učinio srednjovekovnom fazom helenizma, mostom koji je preneo grčki jezik i pravoslavno hrišćanstvo od Perikla do 1821. Njegov stil je širok i rodoljubiv, a pisao je sa ciljem: da narodu da prošlost koja opravdava njegovu budućnost, uključujući nadu da će se svi Grci ujediniti u jednoj državi, Μεγάλη Ιδέα (Velika ideja). Objavio je i francuski sažetak, Histoire de la civilisation hellénique (1878), da bi svoju stvar izložio Evropi.

Generacijama je grčka školska istorija naroda sledila shemu koju je postavio Paparigopulos: antika, Vizantija, novo doba, jedan narod sve vreme. Kasniji istoričari dovodili su u pitanje njegov romantični nacionalizam i isticali prekide i mnoštvo naroda u grčkoj istoriji, ali ideja kontinuiteta i rehabilitacija Vizantije i dalje su deo načina na koji većina Grka vidi sebe. Ulice nazvane Παπαρρηγοπούλου postoje u Atini i mnogim drugim gradovima, a kasnija izdanja njegove Istorije, dopunjena i komentarisana od strane drugih naučnika, i dalje se štampaju. Dobra ideja: prelistajte grčki školski udžbenik istorije i obratite pažnju kako je podeljen na periode; zatim pitajte prijatelja Grka da li je Vizantija «naša» istorija. Odgovor će obično biti da, i to je njegovo nasleđe.

• Otac mu je ubijen u Carigradu u odmazdama koje su usledile posle izbijanja Revolucije 1821.
• Godine 1845. otpušten je iz grčke državne službe zato što je rođen izvan kraljevstva.
• Pisao je kao direktan odgovor Falmerajeru, koji je tvrdio da moderni Grci ne potiču od starih.
• Vizantiju, koju su zapadni istoričari dugo prezirali, učinio je središnjom karikom grčke nacionalne istorije.