Andreas Embirikos

Embirikos je rođen 2. septembra 1901. u Brajli, dunavskoj luci u Rumuniji gde su se nastanile mnoge grčke trgovačke i brodovlasničke porodice. Njegova porodica poticala je s ostrva Andros, jednog od velikih brodovlasničkih ostrva Grčke, a on je odrastao uglavnom u Atini, u blagostanju. Upisao je filozofiju na Univerzitetu u Atini, ali ju je ubrzo napustio, studirao ekonomiju u Lozani, a potom filozofiju i englesku književnost na King’s College u Londonu, radeći istovremeno tamo u porodičnom brodarskom poslu (1921–1925), svetu koji će kasnije ostaviti iza sebe.

Godine 1926. preselio se u Pariz, i pet godina provedenih tamo odredilo je njegov život. Pridružio se krugu Andrea Bretona i nadrealista, koji su verovali da poezija treba da oslobodi nesvesno od kontrole razuma, morala i navike. Istovremeno je prošao analizu kod Renea Laforga, jednog od osnivača francuske psihoanalize, i upravo je preko njega oko 1929. stupio u dodir s nadrealistima. Kada se 1931. vratio u Atinu, doneo je sa sobom obe revolucije: nadrealizam i Frojda.

Dana 25. januara 1935. održao je predavanje o nadrealizmu u Klubu umetnika u Atini i objavio Υψικάμινος, prvu nadrealističku knjigu na grčkom. Od 1935. do 1951. radio je kao psihoanalitičar, prvi u Grčkoj. Oženio se pesnikinjom Macom Hadžilazaru 1939. (razveli su se 1943) i Vivikom Zisi 1947; njihov sin Leonidas, rođen 1957, takođe je postao pisac. Leta je provodio na Androsu i živeo povučeno, okružen prijateljima kao što su Odiseas Elitis i Nikos Engonopulos, pišući mnogo više nego što je objavljivao. Umro je u Kifisiji, na severu Atine, 3. avgusta 1975.

Υψικάμινος (Visoka peć, 1935) knjiga je pesama u prozi napisanih automatskim pisanjem, nadrealističkom tehnikom puštanja reči da teku bez svesne kontrole. Njene slike su zapanjujuće: mašine i tela, brodovi i zvezde, žudnja koja eksplodira u dugim rečenicama gde se najučenija katarevusa meša s uličnim jezikom dimotike. Kritika i publika reagovale su besom i smehom; mnogi su mislili da je u pitanju šala. Ipak, knjiga je promenila mogućnosti grčke poezije, a generacija tridesetih, pre svih Elitis, učila je od njene slobode.

Ενδοχώρα (Unutrašnjost, 1945) sabira obuzdanije pesme napisane između 1934. i 1937, blistave i čulne, u kojima se slave Egej, ljudsko telo i neka vrsta radosnog kosmičkog optimizma. Kasnije su usledili proza Γραπτά ή Προσωπική μυθολογία (Spisi, ili Lična mitologija, 1960) i kratki roman Αργώ ή Πλους αεροστάτου (Argo, ili Plovidba aerostata, objavljivan u nastavcima 1964–1965, a kao knjiga 1980).

Njegovo središnje delo pojavilo se, međutim, tek posle njegove smrti. Ο Μέγας Ανατολικός (Veliki Istočni), objavljen u osam tomova između 1990. i 1992, opisuje plovidbu džinovskog parobroda Great Eastern iz Liverpula u Njujork u XIX veku, tokom koje se putnici i posada predaju beskrajnom, radosnom erotizmu. Za Embirikosa, Frojdovog učenika, seksualna sloboda bila je ključ ljudske sreće i utopijske budućnosti, a roman je njegova ogromna, provokativna himna tom uverenju.

Embirikos je danas priznat kao jedan od velikih inovatora novogrčke poezije, a Υψικάμινος se na univerzitetima proučava kao osnivački tekst grčkog nadrealizma, uz delo Engonopulosa. Njegove knjige se i dalje objavljuju, a Ο Μέγας Ανατολικός još uvek deli čitaoce: jednima remek-delo, drugima šokantan. Posvećene su mu izložbe i konferencije, a ostrvo Andros, sa živim književnim i umetničkim životom, čuva uspomenu na njega. Učenik na ovom nivou može da proba jednu jedinu stranicu Υψικάμινος: ne tražite logičko značenje, već je pročitajte naglas i pustite da slike i muzika reči deluju, kako su nadrealisti i želeli.

• Bio je istovremeno prvi nadrealistički pesnik i prvi praktikujući psihoanalitičar u Grčkoj.
• Godine 1935. mnogi čitaoci smatrali su da je Υψικάμινος podvala.
• Njegov veliki roman Ο Μέγας Ανατολικός objavljen je u osam tomova, petnaest godina posle njegove smrti.
• Rođen je u Rumuniji, u brodovlasničkoj porodici s ostrva Andros.