Melpo Aksioti

Aksioti je rođena u Atini 1905, ali je odrasla na Mikonosu, tada siromašnom, tihom ostrvu mornara i zemljoradnika, mnogo pre turizma; njena porodica bila je odande, a kuće ostrva, njegovi vetrovi i glasovi njegovih žena ispunjavaće njene knjige do kraja života. Stekla je dobro obrazovanje, uključujući francuski, i od kraja dvadesetih godina živela je u Atini, gde je počela da piše i da krči sopstveni put kao spisateljica.

Njen prvi roman, Δύσκολες νύχτες (Teške noći), pojavio se 1938, za vreme Metaksasove diktature, a drugi, Θέλετε να χορέψομε Μαρία; (Hoćemo li da plešemo, Marija?), 1940. U Komunističku partiju stupila je 1936, a tokom nemačke okupacije učestvovala je u otporu EAM-a. Godine 1947, dok je besneo Građanski rat, otišla je u Francusku; proterana 1950. zajedno s drugim grčkim komunistima, nastanila se u Istočnoj Nemačkoj, gde je živela uglavnom u Istočnom Berlinu i od 1958. predavala novogrčku književnost na Humboltovom univerzitetu.

Dozvoljeno joj je da se vrati u Grčku tek 1964, i u tim poslednjim godinama napisala je najličnije knjige svog stvaralaštva. Umrla je u Atini 22. maja 1973.

Δύσκολες νύχτες raskinule su s realizmom koji je vladao grčkom prozom tridesetih godina. Nema pravolinijskog zapleta: krhotine sećanja, prizori iz ostrvskog detinjstva, glasovi koji prekidaju jedni druge, prelazi između prvog i trećeg lica i između prošlosti i sadašnjosti. Uzor nije toliko neki grčki pisac koliko Prust i evropski modernisti, ali je građa potpuno grčka: domaćinstvo, komšije, ogovaranja i tuga jedne male zajednice. Kritika se podelila; jedni su videli samo zbrku, drugi su prepoznali nov način pisanja. Θέλετε να χορέψομε Μαρία; gura eksperiment dalje, prateći unutrašnji život jedne mlade žene u Atini.

Četrdesetih godina njeno pisanje postalo je otvoreno političko: Εικοστός αιώνας (Dvadeseti vek, 1946) hronika je grčke istorije viđene s levice, a u izgnanstvu je pisala pripovetke i reportaže o Pokretu otpora i Građanskom ratu.

Kasna dela vraćaju se sećanju, sada s iskustvom poraza i izgnanstva iza sebe. Το σπίτι μου (Moja kuća, 1965) razmišljanje je o porodičnoj kući na Mikonosu i predmetima u njoj. Κάδμω (Kadmo, 1972), njena poslednja knjiga, hibrid je pesme u prozi i autobiografije, dug tok sećanja o detinjstvu, istoriji, ljubavi i smrti, na gustom i muzikalnom jeziku. Danas se često čita kao njeno remek-delo.

Decenijama je Aksioti bila napola zaboravljena, previše modernistkinja za Partiju i previše komunistkinja za posleratni grčki književni establišment. Od osamdesetih godina istraživači i čitaoci ponovo su je otkrili, i danas se smatra ključnom figurom grčkog modernizma pored pisaca Generacije tridesetih kao što su Seferis i Elitis, i jednom od značajnih spisateljica Grčke dvadesetog veka, uz Margaritu Liberaki i druge. Njene knjige su ponovo objavljene, a njena arhiva i godine u Istočnom Berlinu postale su predmet istraživanja. Na Mikonosu, usred letnjih gužvi, staro ostrvo koje je opisala opstaje na njenim stranicama. Učenik nivoa C2 trebalo bi da počne od prvih poglavlja Δύσκολες νύχτες ili od nekoliko stranica Κάδμω, čitanih polako, naglas.

• Odrasla je na Mikonosu decenijama pre nego što je postao međunarodno ostrvo za odmor, i celog života pisala je o njegovom starom životu.
• Proterana iz Francuske 1950, provela je više od decenije u Istočnoj Nemačkoj, predajući novogrčku književnost na Humboltovom univerzitetu.
• Njen prvi roman, objavljen 1938, često se naziva prvim grčkim modernističkim romanom.