Janis Skarimbas

Skarimbas je rođen 28. septembra 1893. (prema nekim izvorima 1897) u Agiji Eftimiji, selu u Fokidi blizu Korintskog zaliva. Školovao se u Egiju, a srednju školu završio je u Patri. Godine 1919. stupio je u carinarnicu u Halkidi, na ostrvu Eviji, i nikada više nije napustio taj grad: radio je tamo kao carinski službenik, a kasnije kao carinski posrednik, i do kraja života voleo je da se predstavlja, napola ponosno, napola podrugljivo, kao „penzionisani carinik”.

Počeo je kasno i s praskom. Godine 1929. njegova priča Ο Καπετάν Σουρμελής ο Στουραΐτης (Kapetan Surmelis Sturaitis) osvojila je prvu nagradu za kratku prozu, a tridesetih godina objavljivao je, jednu za drugom, priče, romane i pesme koji su zbunili atinske kritičare. U Halkidi je bio lokalna legenda: izazovan sagovornik, čuven po psovkama, šalama i preziru prema svakoj konvenciji, koji se svađao s izdavačima, akademicima i književnim establišmentom. Priznanje je stiglo tek u starosti, s Prvom državnom nagradom za književnost 1976. za antiratni roman Φυγή προς τα εμπρός (Bekstvo napred). Umro je u Halkidi 21. januara 1984. i sahranjen je o državnom trošku u tvrđavi Karababa, iznad Evripa.

Skarimbas pripada Generaciji tridesetih, ali stoji po strani od nje. Dok su drugi tražili ozbiljan, „grčki” modernizam, on se smejao. Njegova proza je neprekidna igra s jezikom: kalamburi, izmišljene reči, nagle promene registra od svečane katarevuse do lučkog žargona, rečenice koje se urušavaju u besmislicu, a zatim u iznenadnu tugu. Kritičari su ga videli bliže dadaistima nego nadrealistima, koje je voleo da parodira, a Manolis Anagnostakis nazvao je njegovu poeziju „φανταιζίστικη” (maštovitom).

Posle priča iz Καϋμοί στο Γριπονήσι (Jadi na Griponisiju, 1930) i proze Το θείο τραγί (Božanski jarac, 1933) došla su njegova dva velika romana. Μαριάμπας (1935) i Το σόλο του Φίγκαρω (Figarov solo, 1939) odvijaju se u snolikoj Halkidi, među klovnovima, mornarima, ljubavnicima i promašenim ljudima, i mešaju lirizam, erotiku, satiru i tragediju kao nijedan grčki roman pre njih. Njegove pesme, u Ουλαλούμ (1936), Εαυτούληδες (Male ličnosti, 1952) i Βοϊδάγγελοι, vraćaju se istim motivima: bekstvu od stvarnosti, brodu, cirkusu. Pod stare dane napisao je Το Βατερλώ δύο γελοίων (Vaterlo dvojice klovnova, 1959), nagrađeni roman Φυγή προς τα εμπρός (1976) i komade za pozorište senki i za scenu, među njima Αντι-Καραγκιόζης ο Μέγας (Anti-Karađoz Veliki, 1977) i Η κυρία του τραίνου (Dama iz voza, 1980).

Halkida ga je prihvatila kao duh svog mesta. Udruženje „Prijatelji G. Skarimbasa” osnovano je tamo godine njegove smrti, njegov grob nalazi se u tvrđavi Karababa koja se uzdiže nad Evripom, a izložbe, čitanja i predstave Karađoza održavaju živim sećanje na njega. U rodnoj Agiji Eftimiji njegova rodna kuća proglašena je zaštićenim spomenikom 1998, a svake godine u njegovu čast održavaju se „Σκαρίμπεια”. Mlađi grčki pisci često ga navode kao uzor slobode i humora. Da biste ga razumeli, stanite na stari most u Halkidi i gledajte kako Evrip menja smer, a zatim naglas pročitajte jedno poglavlje iz Το σόλο του Φίγκαρω.

• Radio je u carinarnici u Halkidi od 1919. i nazivao sebe „penzionisanim carinikom” dugo pošto je postao slavan.
• Prvu državnu nagradu za književnost dobio je tek 1976, u dobi od preko osamdeset godina.
• Sahranjen je o državnom trošku u tvrđavi Karababa iznad Evripa.
• Voleo je da parodira nadrealiste tako što ih je oponašao.