Ana Kokinu

Ana Kokinu rođena je u Šubri, kvartu Kaira, i odrasla je u grčkoj zajednici tog grada. U intervjuu iz 2012. sećala se kako je sa porodičnog balkona posmatrala radnje na užurbanoj raskrsnici i rekla je da je, na kraju krajeva, „napravljena od kairskih materijala“. Krajem šezdesetih došla je u Atinu na studije, upisala grčku filologiju i ubrzo je zamenila dramskom školom. Njen put odredile su predstave Teatra Tehnis, pozorišta Karolosa Kuna, počev od Beketovog Kraja igre.

Prve uloge odigrala je u dečjem pozorištu Ksenije Kalogeropulu. Zatim ju je Lefteris Vojadzis pozvao u grupu koja je postala Η Σκηνή (Scena) u ulici Kikladon, trupu kojoj je kasnije pripisala svoj način gledanja na stvari. Kada se grupa ugasila, teško se uklapala u druge trupe. U zimu 1990. pronašla je u Makrijaniju urušeno skladište bez krova u vlasništvu Fondacije Kutlidis, zatražila da ga iznajmi i, po sopstvenom kazivanju, prodala svoj jedini dom da bi ga pretvorila u pozorište. Ime Σφενδόνη (Praćka) predložio je Vasilis Dioskuridis. Pozorište joj je bilo i oslonac i duga borba: 2019. objavila je otvoreno pismo tražeći od vlade pomoć da se spase od iseljenja u sporu oko zakupnine.

Kokinu često radi sa tekstovima koji nisu pisani za scenu. Pozorište je otvoreno njenom monodramom po pričama Georgiosa Vizijinosa, zabeleženom pod naslovom Μορφές από το έργο του Βιζυηνού (Likovi iz dela Vizijinosa). Kasnije je rekla da se nije osećala spremnom da igra sama, ali pozorište je moralo da se otvori; očekivala je dvadesetak dana izvođenja, a predstava se igrala dve i po godine. Godine 2014. režirala je i izvela Εγώ ο Θουκυδίδης ένας Αθηναίος (Ja, Tukidid, Atinjanin), sastavljenu od odlomaka Tukidida u novogrčkom prevodu N. M. Skuteropulosa, među njima melijski dijalog, građanski sukob na Kerkiri i Periklov posmrtni govor. Bila je pripovedačica, osmislila je scenografiju i kostime i gostovala s predstavom u srednjim školama širom Grčke.

Među kasnijim radovima u Sfendoniju su REM/κήπος (REM/Vrt, 2018), nadahnut putovanjem u Vizijinosovo rodno mesto u Istočnoj Trakiji i vrtom iz njenog detinjstva u Kairu, i Οι Μίμοι (Mimi) Heronda u prevodu Teodorosa Stefanopulosa, prvi put izvedeni 2019, u kojima je i igrala. Heronda ju je, kako je rekla, privukao jezik. U aprilu 2020. snimila je u svojoj garderobi Vizijinosovu priču Ο Μοσκώβ Σελήμ (Moskov Selim) za onlajn seriju Αναγνώσεις (Čitanja) Kulturnog centra Fondacije Stavros Njarhos. U januaru 2022. prvi put je predstavila Αφανισμός (Brisanje), svoju scensku verziju poslednjeg romana Tomasa Bernharda, u suštini jedan dug monolog.

Više od tri decenije Sfendoni održava u životu malu nezavisnu scenu u centru Atine, a rad Ane Kokinu tamo pokazuje kako grčka proza, od priča iz XIX veka do antičke istoriografije u prevodu, može postati izgovoreno pozorište. Njen snimak priče Ο Μοσκώβ Σελήμ (Moskov Selim) iz 2020. predstavljen je u seriji Αναγνώσεις centra SNFCC kao čitanje za mlade i studente. Pokušajte kratak zadatak: poslušajte prvi minut i kosom crtom obeležite svako mesto gde pravi pauzu ili uzima dah. Vizijinos piše književnim grčkim XIX veka, pa ovo shvatite kao vežbu slušanja ritma, a ne potpunog razumevanja. Zatim napišite sopstvenu rečenicu o nekom mestu iz detinjstva, podvucite naglašene slogove, obeležite pauze i pročitajte je naglas dvaput, a drugi put pomerite jednu pauzu.

• Prodala je svoj jedini dom da bi stvorila pozorište Sfendoni u Makrijaniju.
• Njena monodrama po Vizijinosu trebalo je da traje dvadeset dana, a igrala se dve i po godine.
• Njena predstava o Tukididu gostovala je u srednjim školama širom Grčke.
• Odlučila je da postane glumica pošto je u Teatru Tehnis gledala Beketov Kraj igre.