Život
Aristofan je rođen u Vizantionu, gradu koji je kasnije nazvan Konstantinopolj, a danas Istanbul, oko 257. p. n. e.; neka referentna dela smeštaju njegovo rođenje nekoliko godina ranije. Vizantijska enciklopedija poznata kao Suda kaže da je njegov otac, Apel, bio vojni zapovednik. Aristofan je kao dečak došao u Aleksandriju i, prema istom izvoru, tamo učio kod Zenodota, prvog priređivača Homera u Biblioteci, a kasnije kod pesnika Kalimaha. Latinski oblik Aristophanes Byzantius i grčki Αριστοφάνης ο Βυζάντιος označavaju istog učenjaka, koga ne treba mešati sa komičkim pesnikom Aristofanom iz Atine.
Oko 195. p. n. e. nasledio je Eratostena na čelu Aleksandrijske biblioteke. Odrednica u Sudi koju savremeni naučnici povezuju s njim, iako navodi drugo ime, kaže da je preuzeo upravu sa šezdeset dve godine, da je bio osumnjičen da namerava da ode kod kralja Eumena II iz Pergama, gde se nalazila suparnička biblioteka, i da je neko vreme bio zatvoren. Dodaje da je umro sa sedamdeset sedam godina, što upućuje na oko 180. p. n. e. Rimski arhitekta Vitruvije prenosi kasniju priču: kao sudija na kraljevskom pesničkom takmičenju, Aristofan je razotkrio prepisane stihove donevši izvorne knjige sa polica Biblioteke. Njegov najpoznatiji učenik bio je Aristarh sa Samotrake.
Dela
Aristofan se bavio gotovo svakom važnom oblašću ranije grčke poezije. Za Homera je pripremio novo izdanje koje je ispravljalo Zenodotov tekst; kao i sve njegove knjige, ono je izgubljeno i poznato je preko kasnijih učenih beležaka, sholija. Te beleške navode da su on i Aristarh smestili „kraj“ Odiseje u 23. pevanje, stih 296, što je sud o kojem se i danas raspravlja. Priredio je i Hesioda i lirske pesnike. Pindarov život sačuvan na papirusu kaže da je Pindarove pesme podelio u sedamnaest knjiga, raspoređenih prema vrsti pesme, a naučnici kratke redove, ili kola, kasnijih lirskih rukopisa dovode u vezu s njegovim radom.
Za pozorište mu se pripisuju mnoge od antičkih ὑποθέσεις (hipoteza): kratkih uvoda koji daju zaplet drame, likove i pojedinosti o njenom prvom izvođenju. Nekoliko njih i danas stoji na početku tragedija i komedija u srednjovekovnim rukopisima. Njegove Λέξεις (Lexeis, „Reči“) sakupljale su i objašnjavale neobične reči, s odeljcima o rečima za životna doba i o terminima srodstva; stotine fragmenata sačuvano je u kasnijim delima. Zajedno sa Aristarhom povezuje se sa spiskovima najboljih autora u svakom žanru.
Jedan tekst u dva rukopisa iz XVI veka kaže da je izumeo znake za akcenat, spiritus i dužinu samoglasnika. Savremeni naučnici to prihvataju s oprezom, a neki smatraju da je sistematizovao znake koji su već bili u upotrebi. Takođe se divio Menandru, a jedan pozni komentator navodi njegovo čuveno pitanje o tom dramskom piscu i životu.
Nasleđe u današnjoj Grčkoj
Aristofanovo ime se vraća kad god se govori o grčkim akcentima. Politonični pravopis koristio je tri akcenta, akut, gravis i cirkumfleks, zajedno sa spiritusima. Grčka je 1982. usvojila monotonični sistem, koji zadržava samo jedan znak, τόνος, napisan kao nekadašnji akut. Isprobajte tu promenu na stihu navedenom na ovoj stranici. U starom pravopisu ὦ i ὑμῶν nose spiritus i cirkumfleks; u monotoničnom pravopisu postaju ω i υμών. Zatim pomoću znaka τόνος razlikujte dve novogrčke reči: πότε (kada?) i ποτέ (nikada). Napišite po jednu rečenicu sa svakom, na primer «Πότε διάβασες Μένανδρο;» (Kada si čitao Menandra?) i «Δεν τον έχω διαβάσει ποτέ» (Nikada ga nisam čitao). Nivo C2 opisuje novogrčki odlomak ove stranice, a ne samostalno čitanje antičkih tekstova.
Da li ste znali?
- Vizantion, njegov rodni grad, jeste grad koji je kasnije nazvan Konstantinopolj, a danas Istanbul.
- Antička reč ὑπόθεσις, korišćena za njegove uvode u drame, živi u novogrčkom kao υπόθεση, „zaplet“ ili „slučaj“.
- Prema Vitruviju, njegovo pamćenje knjiga iz Biblioteke odlučilo je kraljevsko pesničko takmičenje protiv miljenika publike.
- Njegov učenik Aristarh sa Samotrake kasnije je takođe bio na čelu Aleksandrijske biblioteke.
Glavna dela
| Grčki naslov | Naslov | Godina |
|---|---|---|
| Ὁμήρου ἔκδοσις | Izdanje Homera — izgubljeno, poznato preko sholija | c. 200 BC |
| Πινδάρου ἔκδοσις (ιζʹ βιβλία) | Izdanje Pindara u sedamnaest knjiga — izgubljeno, opisano na papirusu | c. 200 BC |
| Ὑποθέσεις δραμάτων | Uvodi u drame — delimično sačuvani u rukopisima | c. 200 BC |
| Λέξεις | Lexeis (Reči) — glosar sačuvan u fragmentima | c. 200 BC |
Stih koji vredi zapamtiti
ὦ Μένανδρε καὶ βίε, πότερος ἄρ᾽ ὑμῶν πότερον ἀπεμιμήσατο;
Na današnjem grčkomΜένανδρε και ζωή, ποιος από τους δυο σας μιμήθηκε τον άλλον;
ô Ménandre kaì bíe, póteros ár’ hymôn póteron apemimḗsato?
O Menandre i živote, ko je od vas, dakle, oponašao drugoga?
