Andreas Laskaratos

Laskaratos je rođen 1811. u Liksuriju, drugom gradu Kefalonije, u vreme kada Jonska ostrva nikada nisu bila deo Osmanskog carstva i prelazila su iz mletačke pod francusku, a zatim britansku vlast. Poticao je iz zemljoposedničke porodice, studirao je na Jonskoj akademiji na Krfu, a potom pravo u Pizi i Parizu, i vratio se kući 1839. Na Krfu, kulturnoj prestonici ostrva, bio je učenik pesnika Andreasa Kalvosa i upoznao je Dionisiosa Solomosa, nacionalnog pesnika, čiji ga je primer uverio da književnost treba pisati na živom narodnom grčkom, dimotici.

Po povratku na Kefaloniju počeo je da piše satiru. Godine 1856. objavio je Τα μυστήρια της Κεφαλονιάς i skandal je izbio odmah: pravoslavni episkop Kefalonije svečano ga je izopštio, vlasti su mu savetovale da ne izlazi iz kuće, a u martu 1856. otišao je na Zakintos, objavivši da odlazi «izopšten od sveštenstva kao bezbožnik i proteran od Vlade kao narušitelj javnog reda». Episkopu je odgovorio u štampi i nastavio da piše i objavljuje, uključujući sopstveni satirični list Ο Λύχνος (Svetiljka), čija je prva serija izlazila od 1859. do 1863.

Oženio se i zasnovao porodicu, a kasnije je o svojim nedaćama pisao u delu Οι καταδρομές μου εξαιτίας του «Λύχνου» (Moji progoni zbog Svetiljke). Doživeo je devedesetu i umro u Argostoliju 24. jula 1901.

Τα μυστήρια της Κεφαλονιάς (1856) kratka je knjiga u tri dela, o veri, porodici i politici, a naslov joj je igra reči: «μυστήρια» znači i misterije i crkvene svete tajne. Laskaratos opisuje lokalni kult moštiju i čuda, sveštenike koji žive od strahova siromašnih, porodice koje udaju ćerke kao da su imovina, sistem miraza i beskrajne zavade, kao i političare koji kupuju glasove. Ton nije gnevan, već hladno ironičan: on samo opisuje i pušta da apsurd govori sam.

Bio je moralista u starom smislu, zagovornik razuma, poštenja i lične savesti nasuprot običaju i vlasti, a ne neprijatelj same vere; tvrdio je da brani Jevanđelje od onih koji ga iskorišćavaju. To se najjasnije vidi u delu Ιδού ο άνθρωπος (Evo čoveka, 1874), s podnaslovom «ανθρώπινοι χαρακτήρες» (ljudski karakteri), zbirci kratkih portreta i razmišljanja o ljudskoj prirodi, taštini, vrlini i društvenom životu, napisanoj jednostavnom i oštrom dimotikom.

Njegove pesme, sabrane u Στιχουργήματα (Stihovi, 1872), obuhvataju satirične sastave na kefalonskom dijalektu. Zajedno s Emanuilom Roidisom u Atini, Laskaratos je utemeljivač grčke prozne satire i jedan od prvih grčkih pisaca koji su se otvoreno borili za slobodu misli i štampe.

U današnjoj Grčkoj Laskaratos je simbol slobodnog mislioca koji se suprotstavlja crkvenoj moći, a njegovo izopštenje pominje se kad god se crkva i sloboda govora sukobe. Τα μυστήρια της Κεφαλονιάς redovno se preštampava i dobro je štivo za nivo C2: kratko, duhovito i oštro, s rečnikom koji otvara vrata grčkom jeziku XIX veka. Liksuri, njegov rodni grad, čuva uspomenu na njega, a Kefalonci se ponose njegovom slavom duhovitog čoveka, koja odgovara slavi samog ostrva. Njegova razmišljanja iz dela Ιδού ο άνθρωπος i posthumno objavljenih Στοχασμοί (Razmišljanja, 1921) nalaze se u antologijama i citiraju se u novinskim kolumnama.

• Naslov Τα μυστήρια της Κεφαλονιάς igra se rečju «μυστήρια», koja znači i misterije i crkvene svete tajne.
• Izopštio ga je episkop Kefalonije 1856, a kasnije iste godine i na Zakintosu.
• Bio je učenik Andreasa Kalvosa i poznavao je Dionisiosa Solomosa, čiji ga je primer naveo da piše na dimotici.
• Rođen je pod tuđinskom vlašću 1811. i doživeo je da Kefalonija 1864. postane deo Grčke.