Apel

Apel (grčki Απελλής) radio je u drugoj polovini IV veka p. n. e. Antički pisci se ne slažu oko njegovog porekla. Vizantijski leksikon poznat kao Suda naziva ga rođenim Kolofoncem koji je usvojenjem postao Efežanin, a kao njegove učitelje navodi Efora iz Efesa i potom Pamfila iz Amfipolja. Geograf Strabon ubraja ga među slavne ljude Efesa, dok ga rimski enciklopedista Plinije Stariji naziva Apelom s Kosa i njegov vrhunac smešta u 112. olimpijadu, 332–329. p. n. e. Tačni datumi rođenja i smrti nisu poznati.

Plinije kaže da je Apel slikao Filipa II i Aleksandra Velikog toliko često da bi nabrajanje portreta bilo besmisleno, i da je Aleksandar, koji je svima drugima zabranio da ga slikaju, često posećivao njegovu radionicu. Plinije navodi i da je Apel napisao knjige o teoriji slikarstva, danas izgubljene, i da je umro dok je radio na drugoj Afroditi za Kos, ostavivši je nedovršenu.

Većina onoga što se priča o njegovom životu potiče iz anegdota zapisanih vekovima kasnije. Plinije opisuje posetu slikaru Protogenu na Rodosu, naviku da se skriva iza svojih slika kako bi slušao komentare prolaznika, i večeru u Aleksandriji na kojoj je ugljenom na zidu nacrtao čoveka koji ga je prevarom doveo tamo. Ove priče pripadaju njegovoj antičkoj slavi, a ne dokumentovanoj biografiji.

Nijedna Apelova slika nije sačuvana i nijedna sačuvana slika ne može mu se pouzdano pripisati. Njegovo delo poznato je iz tekstova, pre svega iz 35. knjige Plinijeve Prirodne istorije. Plinije kao njegovu posebnu odliku navodi ljupkost, koju su, kako kaže, Grci zvali χάρις (haris). Prema Pliniju, Apel se divio suparnicima, ali je tvrdio da mu u tome niko nije ravan, i govorio je da Protogen ne zna kada da skloni ruku sa slike. Plinije mu pripisuje i veoma tanak taman lak koji je štitio boje i ublažavao njihov sjaj.

U Artemidinom hramu u Efesu, piše Plinije, Apel je naslikao Aleksandra s munjom u ruci, s prstima koji kao da izlaze iz slike. Njegova Afrodita Ἀναδυομένη (koja izranja iz mora) nalazila se, prema Strabonu, u Asklepijevom svetilištu na Kosu, dok je Avgust nije odneo u Rim. Plinije dodaje portret kralja Antigona, naslikan iskosa da bi se sakrilo izgubljeno oko.

Najuticajniji opis potiče od grčkog pisca Lukijana, u II veku n. e. On opisuje alegoriju Διαβολή (Klevete): čoveka koji sedi, s ogromnim ušima, Neznanje i Sumnju pored njega, Klevetu koja vuče mladića za kosu, Zavist na čelu i Pokajanje koje se okreće ka Istini. Lukijan je povezuje s lažnom optužbom pred nekim kraljem Ptolemejem, ali pobuna koju pominje datira iz 219. p. n. e., dugo posle Apelove smrti.

Apel živi kroz tekstove koji ga opisuju. Plinije kaže da su dve njegove navike postale poslovične: da svakog dana povuče bar jednu liniju i da obućaru koji je kritikovao više od sandale kaže da ne sudi iznad cipele. Lukijanov opis nadahnuo je renesansne slikare, pre svega Sandra Botičelija, čija Apelova kleveta (oko 1495) visi u galeriji Ufici u Firenci; to je rekonstrukcija iz reči, a ne kopija. Probajte kratku vežbu sa Botičelijevom slikom na ovoj stranici. Najpre napišite šta se vidi: Βλέπω μια γυναίκα με αναμμένο δαυλό (Vidim ženu s upaljenom bakljom). Zatim dodajte tumačenje: Μου φαίνεται ότι είναι η Διαβολή (Čini mi se da je to Kleveta). I sam Lukijan izražava istu opreznost na svom starogrčkom, zato ga čitajte kroz našu novogrčku verziju.

• Prema Pliniju, Apel i Protogen su se nadmetali povlačeći sve tanje linije na istoj dasci, koja je kasnije izgorela u požaru na Palatinu u Rimu.
• Prema Strabonu, Kos je dobio umanjenje danka za 100 talenata u zamenu za Afroditu koja izranja iz mora.
• Plinije tvrdi da su konji zarzali samo pred konjem koga je naslikao Apel.
• Lukijan kaže da mu je vodič rekao imena nekih figura na Kleveti.