Olga Voci

Olga Voci rođena je u Pireju 1922. godine. Voci je bio njen književni pseudonim; zvanično ime bilo joj je Olga Buki-Plati. Studirala je filologiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Atini. Od 1959. provela je tri godine na Univerzitetu u Bonu, gde je pohađala predavanja iz germanske filologije i istorije umetnosti. Dvanaest godina radila je kao profesorka grčkog jezika i književnosti u državnim i privatnim školama u Grčkoj i na Kipru.

Prvi put se pojavila u štampi 1943, tokom nemačke okupacije, kada je pirejski časopis Νεοελληνική Μούσα (Novogrčka muza) objavio njenu pesmu Προσευχή (Molitva). Njena prva knjiga, Ύμνοι (Himne), usledila je 1946. U narednim decenijama pisala je za književne časopise kao što su Νέα Εστία, Ευθύνη, Φιλολογική Πρωτοχρονιά i Πνευματική Κύπρος. Bila je članica Nacionalnog društva grčkih pisaca i kruga književnica Γυναικεία Λογοτεχνική Συντροφιά (Žensko književno društvo).

Priznanja su stizala postepeno. Dobila je drugu Državnu nagradu za poeziju 1971. i prvu 1990. godine. Godine 1987. Atinska akademija dodelila joj je nagradu „Lambros Porfiras”, a dobila je i nagradu Grčkog društva hrišćanske književnosti. Umrla je u Atini 1998. Njene sabrane pesme izašle su u četiri toma između 1989. i 2002, poslednja dva posle njene smrti.

Voci je pisala uglavnom kratke pesme u slobodnom stihu, mirnim, ka unutra okrenutim glasom. Naslovi kao Ερημικά (Samotne pesme, 1951), Ενδόμυχα (Najskrovitije, 1953) i Ύπαρξη και σιωπή (Postojanje i tišina, 1958) imenuju njene glavne teme: samoću, tišinu i traganje za nečim izvan svakodnevnog života. Neke pesme obraćaju se božanskom „Ti”, pisanom velikim slovom, a kritičarka Hrisa Spiropulu-Mardikijan nazvala je jedan od svojih eseja o Voci «Ένα μεταφυσικό τοπίο» (Metafizički pejzaž). Njene knjige su rano zapažene: Nikiforos Vretakos napisao je prikaz knjige Ύπαρξη και σιωπή 1959, a Andreas Karandonis pisao je o knjizi Ο μεγάλος ήχος (Veliki zvuk) u Νέα Εστία 1967. godine.

Pesma bez naslova iz zbirke Ενδόμυχα pokazuje njen postupak. Počinje stihom Προχωρούμε και Σ’ ανασαίνουμε (Idemo napred i udišemo Te). Grupa ljudi, izgubljenih u tami i planinama i odvojenih od svih, oseća prisustvo koje ih obavija kao noćni vetar, a pesma se iznenađujuće završava srećom. Jednostavne imenice kao što su vetar, noć, kosa, senka i ruke nose apstraktno iskustvo.

Kasnije zbirke, među njima Κρύπτη και σύνορο (Kripta i granica, 1970), Πήλινο σχήμα (Glineni oblik, 1985) i Ο καιρός σε κοίταζε (Vreme te je gledalo, 1993), nastavljaju ovu liniju. Pisala je i eseje, sabrane u knjigama Πολύεδρα (Poliedri, 1978) i Οδύνη και ευδία (Bol i vedrina, 1984), i prevela na grčki Kafkino pismo ocu (1971) i pesme u prozi Georga Trakla (1974).

Voci nije široko poznato ime, ali njena poezija danas pripada grčkoj školskoj lektiri. Digitalno izdanje udžbenika Κείμενα Νεοελληνικής Λογοτεχνίας (Tekstovi novogrčke književnosti) za drugi razred liceja, na zvaničnoj grčkoj platformi digitalnih školskih udžbenika, sadrži njenu pesmu bez naslova iz zbirke Ενδόμυχα. Engleski prevodi njenih pesama objavljeni su u američkom časopisu The Charioteer 1989–1990, a njeno delo prevedeno je na italijanski, francuski i poljski. Za zadatak na grčkom otvorite tu stranicu udžbenika i pronađite svako poređenje sa σαν ili σα (kao). Prepišite jednu sliku, a zatim napišite svoju rečenicu po istom obrascu: Η μουσική με τυλίγει σαν… (Muzika me obavija kao…). Na kraju jednom grčkom rečenicom objasnite zašto se pesma završava srećom.

• Voci je bio pseudonim: njeno zvanično ime bilo je Olga Buki-Plati.
• Njena prva objavljena pesma, Προσευχή (Molitva), izašla je u pirejskom časopisu 1943, za vreme okupacije.
• Studirala je germansku filologiju i istoriju umetnosti u Bonu, a kasnije prevodila Kafku i Trakla na grčki.
• Njene sabrane pesme zauzimaju četiri toma, od kojih su dva objavljena posle njene smrti.