Eleni Vitali

Eleni Vitali rođena je kao Eleni Lavida u Atini 19. septembra 1954; neke biografije na internetu navode Trikalu, ali katalog grčke diskografije daje Atinu. Njen otac, Takis Lavidas, svirao je santuri, udaraljkaške cimbale grčke narodne muzike, a majka, Lusi Karageorgiu, pevala je na slavljima. U televizijskom portretu iz 2000. govorila je o romskom (ciganskom) poreklu porodice. Sa trinaest godina snimila je malu ploču sa ocem, a oko četrnaeste pošla je s majkom na svoj prvi panigir, seosku slavu sveca. Do petnaeste ili šesnaeste nastavila je da obilazi slavlja s muzičarima, očevim prijateljima, od Peloponeza do Epira.

Umorna od obilaženja slavlja, obratila se muzičarima u Atini, a jedan prijatelj poslao ju je Alekosu Patsifasu, šefu diskografske kuće Lyra. Prema sopstvenoj priči, snimila je Άι γαρούφαλλό μου Argirisa Kunadisa i Vangelisa Gufasa na dan audicije; pesma je izašla na Kunadisovom albumu Δεν περισσεύει υπομονή (Strpljenja ne preostaje) sa Sotirijom Belu. Ubrzo je pevala na Festivalu pesme u Solunu pesmu Χωρίς δεκάρα (Bez dinara), upamćenu po refrenu o Manoliosu, i učestvovala u snimku kuće Lyra iz 1974. ciklusa Mikisa Teodorakisa 18 λιανοτράγουδα της πικρής πατρίδας (18 kratkih pesama gorke otadžbine). Godine 2000. ERT je snimio njen povratak na scenu posle sedam godina odsustva.

Repertoar Eleni Vitali kreće se između tri sveta koja je upoznavala redom: narodnih pesama sa slavlja, gradskog laika uz buzuki i entehna, autorske pesme kompozitora koji su pisali za ploče i scenu. Albumi kao Τα δημοτικά της Ελένης (Elenine narodne pesme, 1981) i Βάρα μου το ντέφι (Udri mi u def, 1983) crpe iz prvog. Χορέψτε γιατί χανόμαστε (Igrajte, jer nestajemo, 1984) vratio se dvema pesmama koje je kao dete snimila s ocem. Radila je i s kompozitorom laika Hristosom Nikolopulosom i s kompozitorom autorske pesme Stamatisom Spanudakisom na albumu 7 Παρακλήσεις (7 molebana).

Od kraja osamdesetih sve više je pisala sopstveni materijal. Το απέναντι μπαλκόνι (Balkon preko puta, 1989) i Ποιος φοβάται τη Βιρτζίνια Γουλφ; (Ko se boji Virdžinije Vulf?, 1994; neki izvori navode 1993) nose njene sopstvene stihove i muziku. Προσκήνιο (Proscenijum, 2000), koncertni snimak iz kluba Aeriko, okuplja etape te karijere u jedan program. Njena sećanja objašnjavaju deo njenog stila. Na prvom snimanju u studiju, pričala je, Nikolopulos i pijanista Tasos Karakacanis rekli su joj da peva bez vibrata i da jasno izgovara svaku reč. Ta pažnja prema dikciji čini njene snimke dragocenim za svakoga ko pažljivo sluša grčki, dok repertoar sa slavlja čuva staru modalnu boju tradicije santurija u kojoj je odrasla.

Put Eleni Vitali povezuje usmeni svet panigira, gde su Romi i drugi profesionalni muzičari svirali za seoska kola, sa grčkim studijskim i koncertnim životom. Godine 2016. delila je zimski program s Janisom Pariosom u klubu Iera Odos u Atini i rekla novinarima da su je slavlja pre svega naučila ljubavi. Konkretan zadatak: pronađite na archive.ert.gr zapis ERT-a Οι φίλοι μου: Ελένη Βιτάλη (Moji prijatelji: Eleni Vitali, 2000). Pročitajte njegov grčki opis s vremenskim oznakama, koji beleži gde ona govori, a gde sledi pesma. Zatim napišite dve svoje rečenice s αφού i πριν, na primer: Αφού μίλησε για τον πατέρα της, ακούστηκε ένα τραγούδι (Pošto je ispričala o ocu, začula se pesma). Ove rečenice za vežbu su naše, a ne stihovi pesama.

• Njen prvi panigir, sećala se, bio je u Eksamiliji kod Korinta, baš na dan kada je umro seoski sveštenik.
• Kao devojčica govorila je da želi da postane pedijatar, a ne pevačica.
• Kroz smeh je pričala da je na dečjoj ploči s ocem njen glas zvučao kao mače.
• Godine 2016. objasnila je da panigiris, slavlje, znači kolo u krugu, a time i ljubav.