Miltos Sahturis

Sahturis je rođen u Atini 29. jula 1919. Njegova porodica bila je stara: bio je potomak Georgiosa Sahturisa, jednog od admirala sa Hidre u Ratu za nezavisnost 1821. godine. Godine 1937, pod pritiskom oca, upisao je Pravni fakultet Univerziteta u Atini, ali je 1944, na četvrtoj godini, spalio svoje pravne knjige i posvetio se poeziji, odlukom koja ga je mnogo koštala u udobnosti i sigurnosti.

Odrastao je u najgorim godinama moderne grčke istorije: Okupaciji 1941–1944, sa njenom glađu i streljanjima, i Građanskom ratu koji je usledio. Posle jedne brošure iz 1941, štampane pod pseudonimom i kasnije odbačene, njegova prva prava zbirka, Η λησμονημένη (Zaboravljena), pojavila se 1945. Tih godina približio se krugu grčkih nadrealista, pre svega Nikosu Engonopulosu i Andreasu Embirikosu, čija je sloboda slike ohrabrila njegovu, mada nikada nije bio član nijednog pokreta.

Njegov kasniji život bio je spolja bez događaja. Živeo je u Atini, skromno i pomalo po strani od književnog društva, objavljujući tanke knjige u razmacima od nekoliko godina, i bio je poznat po svojoj uzdržanosti i blagosti. Priznanje je stizalo polako ali postojano: mlađi pesnici, naročito generacija sedamdesetih, počeli su da ga vide kao učitelja, a njegovo delo prevedeno je na mnoge jezike, na engleski pre svega zahvaljujući Kimonu Frajeru (With Face to the Wall, 1968; Selected Poems, 1982). Umro je u Atini 29. marta 2005.

Sahturisova pesma je obično kratka, napisana jednostavnim svakodnevnim rečima, gotovo bez prideva i bez retorike. Pa ipak, ono što se u njoj događa čudno je i često zastrašujuće. Iste figure stalno se vraćaju: ptice koje krvare, ranjeni anđeli, uplašena deca, prazne kuće, sunce koje je postalo crveno, kucanje na vratima. Slike se smenjuju po logici sna, a čitaocu se nikada ne kaže šta znače.

Kritičari su njegov svet nazvali svetom košmara, i nemoguće je ne videti u njemu senku četrdesetih godina: glad, nasilje, strah, noćno kucanje na vratima. Ali Sahturis nikada ne opisuje istoriju neposredno. On je pretvara u mit, u figure koje se ponavljaju, zaboravljenu ženu, stranca, mrtvo dete, sunce koje krvari, a koje se vraćaju iz knjige u knjigu.

Već sami naslovi ocrtavaju ovaj predeo: Η λησμονημένη (Zaboravljena, 1945), Παραλογαίς (Balade, 1948), nazvana po παραλογές, vrsti grčke narodne balade, Με το πρόσωπο στον τοίχο (Licem prema zidu, 1952), Τα στίγματα (Stigme, 1962), Το σκεύος (Posuda, 1971) i Εκτοπλάσματα (Ektoplazme, 1986). Njegova štedljivost sredstava, način na koji se nekoliko običnih reči može otvoriti ka užasu ili nežnosti, uticala je na mnoge mlađe pesnike.

Sahturis je široj publici manje poznat od Seferisa, Elitisa ili Ricosa, i nijedna popularna pesma nije učinila njegove stihove opštim dobrom. Ali među pesnicima i ozbiljnim čitaocima njegov ugled je veoma visok, a njegove pesme nalaze se u svakoj antologiji novogrčke poezije i na univerzitetskim kursevima o posleratnoj književnosti. Njegove sabrane pesme i dalje se štampaju, i čitalac može da ih pročita za nekoliko večeri. Dobar način da se uđe jeste da se polako, naglas, pročita nekoliko pesama iz Με το πρόσωπο στον τοίχο i da se primeti koliko mu je malo reči potrebno. Zatim ih uporedite s nadrealističkim pesmama Engonopulosa, njegovog prijatelja i starijeg kolege.

• Bio je potomak Georgiosa Sahturisa, admirala sa Hidre u Revoluciji 1821. godine.
• Dobio je Državnu nagradu za Τα στίγματα 1962. i Prvu državnu nagradu za poeziju za Εκτοπλάσματα 1987.
• Njegove knjige su veoma tanke; neke od njegovih najpoznatijih pesama imaju svega nekoliko stihova.
• Bio je blizak grčkim nadrealistima, ali se nikada nije pridružio njihovom pokretu.