Reni Pitaki

Reni Pitaki rođena je u Atini; priručnici obično navode 28. oktobar 1945. Njen otac bio je oficir vojske, a njegova premeštanja značila su česte selidbe iz grada u grad i iz škole u školu. Upravo ju je majka podstakla da ode na audiciju kod Karolosa Kuna. U podrumskoj sali Umetničkog pozorišta recitovala je pesme Kavafija pred komisijom u kojoj su bili Kun, Đorgos Lazanis i Mimis Kugjumdzis, i primljena je u glumačku školu. Studirala je i filologiju na univerzitetu, ali je izabrala scenu.

Prvi put je stupila na scenu za Uskrs 1966, još kao učenica, u Maratu/Sadu Petera Vajsa u Kunovoj režiji. Njena prva glavna uloga, kako se seća, bila je u Pinterovom Povratku kući, takođe u Kunovoj režiji; predstava je skinuta oko mesec dana posle premijere, kada je diktatura iz 1967. donela tenkove i cenzuru. Od svojih prvih pedeset godina u pozorištu, rekla je 2015, četrdeset je provela u Umetničkom pozorištu.

Posle Kunove smrti 1987. delila je upravu pozorišta sa Lazanisom i Kugjumdzisom. Godine 2003, nekoliko meseci posle Kugjumdzisove smrti, podnela je ostavku u upravnom odboru, ne slažući se s onim što je smatrala kratkoročnim planiranjem. Godine 2016. vratila se na podrumsku scenu posle petnaest godina sa Ibzenovim komadom Kad se mi mrtvi probudimo, obeleživši pedeset godina od svog prvog nastupa na tom mestu.

Uz Kuna, Pitaki je radila u celom repertoaru Umetničkog pozorišta. Arhivske podele uloga beleže je u Šekspirovom Snu letnje noći (1971–72), gde je igrala Titaniju, i u Gombrovičevoj Opereti (1972–73), ulozi koju ona povezuje sa svojom nagradom Kotopuli, nazvanom po glumici Mariki Kotopuli. U antičkoj drami igrala je Io u Okovanom Prometeju, nastupila u Aristofanovim Pticama u Epidauru 1975. i bila Elektra u Hoeforama (Χοηφόροι) iz Kunove Orestije 1980. Savremeni repertoar bio je jednako važan: Ženeove Οι Δούλες (Sluškinje) u prevodu Odiseasa Elitisa, Lorkina Jerma, Beketovo Ne ja i Katja u komadu Lule Anagnostaki Ο ήχος του όπλου (Zvuk oružja), uloga koju ona ubraja u vrhunce svoje karijere.

U sezoni 1996–97 igrala je Martu u Olbijevom komadu Ko se boji Virdžinije Vulf? uz Kugjumdzisa, koji je i režirao predstavu. Van Umetničkog pozorišta igrala je 2015. Klitemnestru u Euripidovoj Elektri, u prvoj saradnji s rediteljem Spirosom Evangelatosom, a 2018. Eni Vilks u scenskoj verziji Mizeri. Na filmu joj je uloga u filmu Miss Violence Aleksandrosa Avranasa (2013) donela 2014. nagradu Grčke filmske akademije za najbolju sporednu žensku ulogu.

U oktobru 2023. Grčko udruženje kritičara pozorišta i izvođačkih umetnosti dodelilo je Pitaki svoju Veliku pozorišnu nagradu; njegov predsednik Savas Pacalidis rekao je da je ona volela scenu koliko je scena volela nju. Njena karijera živi i u onlajn arhivi Umetničkog pozorišta, čije stranice predstava navode prevodioca, reditelja i podelu uloga. Otvorite stranicu za Ποιος φοβάται τη Βιρτζίνια Γουλφ (Ko se boji Virdžinije Vulf?, 1996–97). Pronađite red Μάρθα…Ρένη Πιττακή i primetite da se Μίμης Κουγιουμτζής pojavljuje dvaput: kao σκηνοθέτης (reditelj) i kao glumac koji igra Džordža. Zatim sažmite predstavu u jednu preciznu rečenicu: Τη Μάρθα την υποδύθηκε η Ρένη Πιττακή, σε σκηνοθεσία Μίμη Κουγιουμτζή (Martu je igrala Reni Pitaki, u režiji Mimisa Kugjumdzisa). Ponovite vežbu s drugim programom iz arhive.

• Na audiciji za glumačku školu recitovala je pesme Kavafija.
• Njena prva glavna uloga, u Pinterovom Povratku kući, skinuta je oko mesec dana posle premijere, kada je došla diktatura iz 1967.
• Ženeove Sluškinje, u kojima je igrala jednu od tri uloge u sezoni 1967–68, preveo je na grčki pesnik Odiseas Elitis.
• Godine 2016. vratila se na podrumsku scenu Umetničkog pozorišta posle petnaest godina odsustva.