Kornelije Kastorijadis

Kastorijadis je rođen u Carigradu 11. marta 1922, a njegova porodica se nekoliko meseci kasnije preselila u Atinu, kada se grčko prisustvo u Turskoj bližilo kraju. Studirao je pravo, ekonomiju i političke nauke na Univerzitetu u Atini, a kao tinejdžer pristupio je komunističkoj omladini pod Metaksasovom diktaturom. Tokom Okupacije raskinuo je s Komunističkom partijom i pridružio se jednoj trockističkoj grupi, što ga je učinilo metom i staljinista i desnice.

U decembru 1945. napustio je Pirej na brodu Mataroa, koji je u Pariz vodio grupu mladih grčkih intelektualaca i umetnika s francuskim stipendijama, među njima Kostasa Akselosa i Kostasa Papajoanua. U Parizu je ubrzo napustio trockistički pokret i s Klodom Leforom osnovao grupu i časopis Socialisme ou Barbarie (1949–1965), čija je kritika birokratije i na Istoku i na Zapadu uticala na generaciju Maja 1968. Da bi se izdržavao, od 1948. do 1970. radio je kao ekonomista u OEEC-u, kasnije OECD-u; kao stranac, svoje političke tekstove potpisivao je pseudonimima kao što su Pierre Chaulieu i Paul Cardan.

Pošto je 1970. postao francuski državljanin, napustio je OECD, školovao se za psihoanalitičara i praktikovao od početka sedamdesetih godina. Godine 1980. postao je direktor studija na École des Hautes Études en Sciences Sociales. Često se vraćao u Grčku radi predavanja i intervjua, koji su privlačili veliku publiku. Umro je u Parizu 26. decembra 1997.

Kastorijadis je počeo kao marksistički kritičar Sovjetskog Saveza, koji je analizirao kao društvo kojim vlada nova birokratska klasa. Početkom šezdesetih zaključio je da sam marksizam, sa svojom verom u ekonomske zakone i istorijsku nužnost, ne može da objasni kako se društva zaista menjaju, i napustio ga je.

Njegov odgovor izložen je u delu L'Institution imaginaire de la société (1975), grčki Η φαντασιακή θέσμιση της κοινωνίας (Imaginarna ustanova društva). Svako društvo, tvrdi on, stvara samo sebe: njegovi bogovi, zakoni, vrednosti i značenja nisu diktirani od prirode, Boga ili istorije, već su izumi jednog kolektivnog „radikalnog imaginarnog”. Većina društava to krije od sebe i pripisuje svoja pravila spoljnom izvoru; on ih naziva heteronomnim. Autonomno društvo je ono koje zna da samo donosi svoje zakone i zato može da ih dovodi u pitanje i menja, a autonomna osoba je ona koja promišlja o onome što misli i čini.

Za Kastorijadisa ovaj projekat autonomije rođen je dvaput: u antičkom grčkom polisu, s demokratijom i filozofijom, i u modernoj Zapadnoj Evropi, s njenim revolucijama i kritičkom mišlju. Insistirao je na tome da Atina nije model za kopiranje već klica koju treba razvijati. Njegovi eseji, sakupljani od 1978. u seriji Les Carrefours du labyrinthe (Raskršća lavirinta), protežu se od psihoanalize do ekologije, a u delu La montée de l'insignifiance (Uspon beznačajnosti, 1996) osudio je potrošačko društvo koje je izgubilo svoju političku strast.

U Grčkoj je Kastorijadis postao poznato ime među čitaocima filozofije i politike: njegove knjige su prevedene, uglavnom u izdanju kuće Ύψιλον, njegovi televizijski intervjui iz osamdesetih i devedesetih široko kruže internetom, a izrazi poput „η άνοδος της ασημαντότητας” (uspon beznačajnosti) i „projekat autonomije” pojavljuju se u novinskim kolumnama i u raspravama o neposrednoj demokratiji. Dobra polazna tačka je jedan od tih grčkih intervjua, u kojima govori jasnim, živim grčkim, ili njegova predavanja o antičkoj Atini. Njegovi središnji pojmovi, imaginarna ustanova i autonomija, deo su rečnika društvene teorije širom sveta.

• U decembru 1945. otplovio je u Francusku na Mataroi, s desetinama mladih grčkih intelektualaca koji će napraviti karijeru u inostranstvu.
• Više od dvadeset godina bio je viši ekonomista u OECD-u, dok je pod pseudonimima pisao revolucionarne tekstove.
• Bio je istovremeno filozof, ekonomista i psihoanalitičar s praksom.
• Atinski polis video je kao klicu koju treba razvijati, a ne kao model za kopiranje.