Takis (Panajotis Vasilakis)

Panajotis Vasilakis rođen je u Atini 29. oktobra 1925. i odrastao je tokom Okupacije i Građanskog rata. Nije imao formalno umetničko obrazovanje; kao mladić crtao je i pravio gipsane figure, posmatrajući antičku grčku i kikladsku skulpturu, a u reprodukcijama Đakometija i Pikasa. Kao mnogi grčki umetnici njegove generacije, napustio je zemlju i 1954. se nastanio u Parizu, gde je svoja dela potpisivao jednostavno «Takis».

Tamo je brzo pronašao svoju temu. Zadivljen šumom signala, svetala i antena na železničkim stanicama, sredinom pedesetih napravio je svoje prve Signaux (Signale), a oko 1959. počeo je da koristi elektromagnete. Godine 1960, na jednom događaju u galeriji Iris Kler u Parizu, južnoafrički pesnik Sinkler Bejls je kratko držan u vazduhu pomoću magneta dok je recitovao manifest: čovek u svemiru pre prvog astronauta. Takis je radio u Londonu i u Sjedinjenim Državama, a 1968. bio je stipendista Centra za napredne vizuelne studije na MIT-u. U januaru 1969. ušao je u Muzej moderne umetnosti u Njujorku i skinuo jedno svoje delo sa izložbe, u znak protesta što je izloženo bez njegove saglasnosti; taj čin pomogao je nastanku Koalicije umetničkih radnika, koja se borila za prava umetnika.

Od 1986. osnovao je fondaciju i istraživački centar u Gerakasu, istočno od Atine, gde je živeo i radio poslednjih decenija. Godine 2019. Tejt Modern u Londonu otvorio je veliku retrospektivu njegovog dela. Umro je u Atini 9. avgusta 2019, u 93. godini.

Takis je želeo da energiju učini vidljivom. Njegovi Signali su tanke, savitljive čelične šipke, ponekad visoke nekoliko metara, sa lampama, sitnim predmetima ili komadićima metala na vrhu; njišu se na vetru i trepere kao signalna svetla aerodroma, pejzaž tehnike pretvoren u poeziju. Njegove magnetne skulpture, ili telesculptures, koriste skrivene elektromagnete da drže u lebdenju eksere, igle, metalne kupe i kugle, koji podrhtavaju u vazduhu ne dodirujući ništa, tako da sama sila postaje delo.

Od sredine šezdesetih pretvarao je magnetizam u zvuk svojim Musicales: igla ili metalna kuglica, koju magnet vuče napred-nazad, udara u jednu pojačanu žicu i proizvodi sporu, duboku, gotovo kosmičku muziku. Sarađivao je sa muzičarima i naučnicima i voleo je da kaže da umetnost i nauka traže istu stvar.

Njegovo najpoznatije javno delo je Bassin Takis u La Defansu, poslovnoj četvrti Pariza, završen oko 1990: dugačak bazen iz kog se uzdižu desetine visokih svetlosnih signala koji noću sijaju među kancelarijskim kulama. Drugi Signali stoje na trgovima i u vrtovima u Parizu, Atini i drugde. Njegovo delo pripada kinetičkoj umetnosti pedesetih i šezdesetih, uz Žana Tengelija i Jakova Agama, ali sa nečim nepogrešivo grčkim: ljubavlju prema svetlosti, nebu i jednostavnoj, gotovo arhajskoj formi.

U Atini možete posetiti Fondaciju Takis (Ίδρυμα Τάκις) u Gerakasu, kompleks kuće i ateljea u kojem je živeo i radio, gde Signali i magnetna dela stoje u vrtu i ateljeu; otvorena je u određeno vreme, pa proverite pre polaska. U Parizu se u sumrak odvezite metroom do La Defansa i prošetajte duž bazena sa svetlosnim signalima. Njegova dela nalaze se u zbirkama Centra Pompidu, Tejta i MoMA, kao i u Nacionalnom muzeju savremene umetnosti (EMST) u Atini. Grčke novine i televizija odali su mu počast 2019, kada ga je Tejtova retrospektiva predstavila novoj generaciji.

• Nikada nije išao u umetničku školu; učio je sam u Atini pre nego što se 1954. preselio u Pariz.
• Godine 1960. naterao je pesnika da lebdi u vazduhu u jednoj pariskoj galeriji, držan magnetom.
• Godine 1969. u znak protesta odneo je sopstvenu skulpturu sa izložbe u MoMA u Njujorku.
• «Takis» je jednostavno uobičajeni grčki nadimak za Panajotis, i postao je njegov jedini potpis.