Jakovos Kambanelis

Kambanelis je rođen 2. decembra 1922. u Hori, glavnom mestu Naksosa, u porodici skromnih mogućnosti koja se sredinom 1930-ih preselila u Atinu. Rano je napustio školu, radio i učio tehničko crtanje na večernjim kursevima, bez ikakvog formalnog književnog obrazovanja. Godine 1942, tokom nemačke okupacije, pokušao je da pobegne u inostranstvo kako bi se pridružio Saveznicima, uhapšen je na austrijskoj granici 1943. i deportovan u koncentracioni logor Mauthauzen, gde je ostao dok ga američke trupe nisu oslobodile 5. maja 1945.

Vrativši se u Atinu, otkrio je pozorište kao gledalac i sam naučio da piše za njega. Njegovi prvi komadi postavljeni su oko 1950, a Narodno pozorište izvelo je Η έβδομη μέρα της δημιουργίας (Sedmi dan stvaranja) 1956. Proboj je usledio sledeće godine u Theatro Technis Karolosa Kuna sa komadom Η αυλή των θαυμάτων. Od tada je pola veka bio središnja figura grčke dramske književnosti, a pisao je i filmske scenarije, sam režirao jedan film i pisao stihove za Mikisa Teodorakisa, Stavrosa Ksarhakosa i druge.

Za vreme diktature 1967–74. njegov Μεγάλο μας τσίρκο postao je svakovečernji čin otpora. Izabran je u Atinsku akademiju 1999, nastavio je da piše komade i posle osamdesete i umro je u Atini 29. marta 2011. Njegova ćerka Katerina Kambaneli poznata je pevačica.

Η αυλή των θαυμάτων (Dvorište čuda, 1957) odvija se u zajedničkom dvorištu stare atinske kuće u kojoj živi nekoliko siromašnih porodica. Kuća treba da bude srušena zbog stambene zgrade, jedan mladi par odlazi u Australiju, a komad se završava pražnjenjem dvorišta. Napisan svakodnevnim jezikom, sa humorom i bez junaka, postao je uzor grčkog realističkog pozorišta. Παραμύθι χωρίς όνομα (Bajka bez imena, 1959), prema romanu Penelope Delte, i Οδυσσέα, γύρισε σπίτι (Odiseje, vrati se kući, 1966) pokazuju njegovu drugu stranu, razigranu i političku.

Μαουτχάουζεν (Mauthauzen, 1963) njegov je prozni prikaz logora i, pre svega, čudnih meseci posle oslobođenja, kada su preživeli ostali tamo, a on se zaljubio u litvansku Jevrejku. Mikis Teodorakis je komponovao muziku na četiri pesme iz knjige kao Η Μπαλάντα του Μαουτχάουζεν (Balada o Mauthauzenu, 1966), koju je pevala Marija Farandouri; njena prva pesma, Άσμα ασμάτων (Pesma nad pesmama), u kojoj zatočenik pita devojke iz logora da li su videle njegovu dragu, spada među najpoznatije pesme na grčkom.

Το μεγάλο μας τσίρκο (Naš veliki cirkus, 1973), koji su postavili Dženi Karezi i Kostas Kazakos uz muziku Stavrosa Ksarhakosa i glas kritskog pevača Nikosa Ksilurisa, prepričava grčku istoriju od 1821. do danas kao niz cirkuskih tačaka; publika pod huntom razumela je svaku aluziju, a predstave su se pretvarale u demonstracije. Za film je napisao Στέλλα (Stela, 1955) za Mihalisa Kakojanisa i Melinu Merkuri, prema sopstvenom komadu, i Ο Δράκος (Čudovište, 1956) za Nikosa Kundurosa.

Kambanelis se u Grčkoj igra svake sezone: nova postavka komada Η αυλή των θαυμάτων ili Το μεγάλο μας τσίρκο redovan je događaj, njegovi komadi su obavezna literatura u grčkim pozorišnim školama i nalaze se u književnim čitankama liceja. Najjednostavniji način da ga upoznate jeste da poslušate Άσμα ασμάτων u snimku Farandouri, a zatim pročitate kratak, jasan grčki tekst Μαουτχάουζεν, koji je ujedno dirljiv uvod u godine okupacije. Teodorakis je dirigovao Baladom upravo kod spomenika u Mauthauzenu 1988. i ponovo 1995, u prisustvu Kambanelisa, a pesma se peva u Grčkoj na dane sećanja na Holokaust. Na Naksosu ga rodni grad poštuje, a film Στέλλα, u kojem Merkuri peva «Αγάπη που 'γινες δίκοπο μαχαίρι», klasik je koji prikazuje grčka televizija.

• Nikada nije završio srednju školu i pozorište je naučio isključivo gledajući predstave posle povratka iz Mauthauzena.
• Ljubavnici iz Άσμα ασμάτων su stvarni: pesma je nastala iz njegove ljubavi prema preživeloj litvanskoj Jevrejki u mesecima posle oslobođenja logora.
• Το μεγάλο μας τσίρκο (1973) igran je pod cenzurom pukovnika, a publika koja je pevala sa Nikosom Ksilurisom pretvarala je svako veče u protest.
• Izabran je u Atinsku akademiju 1999, što je retka čast za dramskog pisca.