Janis Ricos

Ricos je rođen 1. maja 1909. u Monemvasiji, gradu-tvrđavi na steni uz obalu južnog Peloponeza, u porodici zemljoposednika koja je izgubila sve tokom njegovog detinjstva. Tuberkuloza i duševne bolesti pratile su porodicu: brat i majka umrli su od tuberkuloze, otac i jedna sestra smešteni su u psihijatrijske bolnice, a sam Ricos proveo je godine od 1927. do 1931. u sanatorijumima. Iz njih je izašao kao komunista i pesnik, i 1934. objavio prvu zbirku, Τρακτέρ (Traktor).

U maju 1936. fotografija u novinama prikazala je majku kako kleči nad sinom, kojeg je policija ubila tokom štrajka duvanskih radnika u Solunu. Ricos je napisao Επιτάφιος za nekoliko dana; u avgustu je nova Metaksasova diktatura javno spalila knjigu u podnožju Akropolja, pored Hrama Zevsa Olimpijskog. Tokom okupacije pridružio se levičarskom pokretu otpora, a posle građanskog rata platio je za to: od 1948. do 1952. držan je u logorima na Limnosu, Makronisosu i Aj Stratisu, gde je pisao pesme i zakopavao ih u bocama.

Pedesete i šezdesete bile su njegove velike stvaralačke godine, sve do puča pukovnika u aprilu 1967, kada je ponovo uhapšen i poslat u logore na Jarosu i Lerosu, a potom u kućni pritvor na Samosu. Međunarodni protesti, između ostalih Luja Aragona i Pabla Nerude, pomogli su da bude oslobođen. Godine 1977. dobio je Lenjinovu nagradu za mir. Umro je u Atini 11. novembra 1990. i sahranjen je u Monemvasiji.

Επιτάφιος (Epitaf, 1936) napisan je petnaestercem grčke narodne pesme i glasom majke: ona govori mrtvom sinu o njegovim obrvama, njegovoj kosi, o proleću koje on neće videti. Godine 1960. Teodorakis je uglazbio osam njegovih strofa, a snimak s Grigorisom Bitikocisom, «Μέρα Μαγιού μου μίσεψες» (Jednog majskog dana otišao si od mene), početak je moderne grčke popularne pesme kakvu poznajemo. Ρωμιοσύνη (Romiosini, napisana 1945–47), duga poema o grčkom narodu, njegovim planinama i njegovom otporu, Teodorakis je uglazbio 1966: «Αυτά τα δέντρα δε βολεύονται με λιγότερο ουρανό» (Ovo drveće ne može s manje neba) i «Όταν σφίγγουν το χέρι» (Kad stegnu pesnicu) pevaju se na svakom političkom skupu.

Ali Ricos je pisao i duge, tihe dramske monologe koji nemaju nikakve veze s politikom. Η σονάτα του σεληνόφωτος (Mesečeva sonata, 1956), dobitnica Državne nagrade za poeziju, govori je ostarela žena u crnini u staroj kući, koja moli mladića da je pusti da se prošeta s njim do ugla; hvalio ju je Aragon i proslavila je Ricosa u Francuskoj. Monolozi iz Τέταρτη διάσταση (Četvrta dimenzija, 1972) daju glas likovima iz antičkih mitova, Orestu, Jeleni, Ismeni, Persefoni, kao starcima koji gledaju unazad. Pored njih stoje hiljade kratkih pesama, često od svega nekoliko stihova, o stolici, prozoru, kamenu, gestu, pisanih ogromnom brzinom; ukupno je objavio više od sto zbirki, više od bilo kog drugog grčkog pesnika. Njegov jezik je jednostavan i slikovit, blizak govornom grčkom, što ga čini dobrim pesnikom za rano čitanje.

Najpre poslušajte Teodorakisove Επιτάφιος i Ρωμιοσύνη; «Μέρα Μαγιού μου μίσεψες», «Αυτά τα δέντρα» i «Θα σημάνουν οι καμπάνες» (Zazvoniće zvona) deo su zajedničke grčke pesmarice i pevaju se na koncertima, sahranama i demonstracijama. Učenici u liceju čitaju odlomke iz Ρωμιοσύνη i Η σονάτα του σεληνόφωτος. U Monemvasiji njegova kuća, odmah iza glavne kapije donjeg grada, nosi spomen-ploču i bistu, a njegov grob je na gradskom groblju. Ulice s imenom Γιάννη Ρίτσου postoje širom Grčke, a kamenčići koje je u godinama izgnanstva oslikavao licima i figurama izlagani su mnogo puta. On je, uz Kavafija (Kavafis/Cavafy), Seferisa i Elitisa, jedan od četiri grčka pesnika dvadesetog veka koje svaki Grk može da nabroji.

• Epitaf je Metaksasova diktatura javno spalila u avgustu 1936, svega nekoliko meseci nakon objavljivanja.
• U logorima 1948–52 pisao je na kakvom god papiru je mogao da nađe i krio pesme u bocama zakopanim u zemlju.
• Više puta je bio nominovan za Nobelovu nagradu, a 1977. dobio je Lenjinovu nagradu za mir.
• Oslikavao je oblutke, korenje i kosti licima i figurama; sačuvane su stotine tih malih radova.