Roza Eskenazi

Sara Skinazi rođena je u Carigradu, verovatno oko 1895, iako je veći deo karijere tvrdila da je rođena 1910. Njena porodica bili su siromašni sefardski Jevreji, potomci prognanih španskih Jevreja koji su govorili španski, i ubrzo posle 1900. preselili su se, preko Komotinija, u Solun. Tamo je devojčica, koja je jedva išla u školu, počela kao igračica u gradskim pozorištima i kafanama. Oko 1913. pobegla je sa mladićem iz imućne porodice, Janisom Zardinidisom, i uzela ime Roza; on je umro nekoliko godina kasnije.

Dvadesetih je pevala u atinskim kabareima, a krajem decenije kompozitor Panajotis Tundas doveo ju je u Columbia Records. Prve ploče izašle su joj 1929, i za nekoliko godina snimila je oko tri stotine pesama, često sa sviračem uda Agapiosom Tombulisom i violinistom Dimitrisom Semsisom. Na vrhuncu je imala ekskluzivni ugovor za četrdeset pesama godišnje. Tokom nemačke okupacije, kada su gotovo svi Jevreji Soluna deportovani i ubijeni, vodila je noćni klub u Atini, pomagala ljudima koji su se skrivali i 1943. bila uhapšena na tri meseca.

Posle rata, od 1952, bila je na turnejama po grčkim zajednicama u Sjedinjenim Državama, a 1959. ponovo se nastanila u Atini. Sedamdesetih je nova generacija otkrila njene stare ploče; pojavljivala se na televiziji i održala poslednji koncert u Patri 1977. Umrla je u Atini 2. decembra 1980.

Eskenazi je pevala muziku grčkih gradova Male Azije i Carigrada, takozvani σμυρναίικο (smirnski stil), i rani ρεμπέτικο (rebetiko) Pireja i Atine. Njen sastav bio je kafanski sastav: violina, ud, santuri, gitara, a iznad njih njen glas, visok, blistav i pun ukrasa, sa dugom improvizovanom tužbalicom koja se zove αμανές (amanes). Pevala je na grčkom, turskom, jermenskom i ladinu, jeziku sefardskih Jevreja, i lako je prelazila s jednog na drugi, kao što su to činili mešoviti gradovi njene mladosti.

Njen repertoar bio je ogroman. Snimala je narodne pesme kao što su Μαντήλι καλαματιανό (Marama iz Kalamate) i Κόφτηνε Ελένη την ελιά (Poseci maslinu, Eleni), kafanske pesme kao što su Η Μποέμισσα (Boemka, oko 1930) i Το καναρίνι (Kanarinac), na muziku violiniste Dimitrisa Semsisa, a i „teške“ pesme o hašišu i drogama; jedna od njih, Πρέζα όταν πιεις (Kad uzmeš prstohvat), cenzurisana je pod Metaksasovom diktaturom krajem tridesetih. Njene ploče čini jedinstvenim njihova sloboda: peva kao neko ko nastupa za stolom nekoliko koraka od vas, smejući se, zadirkujući i jadikujući u isti mah, i bila je jedna od veoma retkih žena svog vremena koje su postale zvezde u tom muškom svetu.

Najbolji način da upoznate Eskenazi jeste da slušate njene snimke iz tridesetih, koji su lako dostupni i i dalje uzor svakom pevaču rebetika i smirnske pesme; grčki sastavi danas sviraju njen repertoar po tavernama i festivalima. Dokumentarni film iz 2011. Moj slatki kanarinac (Καναρίνι μου γλυκό) izraelskog reditelja Roja Šera prati tri mlada muzičara iz Grčke, Turske i Izraela u potrazi za njom, a premijeru je imao na Festivalu dokumentarnog filma u Solunu. Njeni memoari, Αυτά που θυμάμαι (Ono čega se sećam), koje je priredio Kostas Hadzidulis, objavljeni su 1982. Njena priča je i prozor u jevrejski svet Soluna pre Holokausta.

• Veći deo života tvrdila je da je rođena 1910, petnaestak godina kasnije nego što je istina.
• Do sredine tridesetih snimila je blizu tri stotine pesama.
• Pevala je na grčkom, turskom, jermenskom i ladinu, jeziku sefardskih Jevreja.
• Metaksasov režim cenzurisao je njenu pesmu Πρέζα όταν πιεις.