Dido Sotiriu

Dido Papa, udajom kasnije Sotiriu, rođena je 18. februara 1909. u Ajdinu, grčkom Αϊδίνι, bogatom gradu u unutrašnjosti iza Smirne, gde je njen otac imao fabriku. Svet porodice okončan je 1922, kada se slomio pohod grčke vojske u Maloj Aziji i više od milion Grka iz Anadolije pobeglo je ili je proterano. Porodica Papa stigla je u Atinu upropašćena, a Dido je odrasla u kući imućne tetke, koja joj je platila školovanje, a kasnije i studije francuske književnosti na Francuskom institutu u Atini i u Parizu.

Od tridesetih godina radila je kao novinarka u ženskim časopisima i u levičarskoj štampi. Pristupila je Komunističkoj partiji, učestvovala u Pokretu otpora tokom okupacije i celog života ostala na levici, kasnije kao članica stranke EDA i saradnica lista Avgi. Njena mlađa sestra Eli Papa bila je životna saputnica Nikosa Belojanisa, komunističkog vođe pogubljenog 1952, i ta priča postala je njen roman «Εντολή» (Nalog, 1976).

Prozu je počela da piše tek u pedesetoj, romanom «Οι νεκροί περιμένουν» (Mrtvi čekaju, 1959), a «Ματωμένα χώματα» usledila je 1962. Godine 1990. dobila je nagradu Abdi Ipekči za grčko-tursko prijateljstvo. Umrla je u Atini 23. septembra 2004, u devedeset petoj godini, sitna, oštroumna žena koja je postala nešto poput bake izbegličkog sećanja Grčke.

«Οι νεκροί περιμένουν» (1959) autobiografski je roman jedne izbegličke porodice: udoban život u Ajdinu, bekstvo 1922, siromaštvo u Atini i političko buđenje devojke koja postaje komunistkinja. On je uveo dve teme celog njenog dela, Malu Aziju i levicu, i već ima njen glas, neposredan i bez sentimentalnosti.

«Ματωμένα χώματα» (1962) u prvom licu pripoveda Manolis Aksiotis, seljak iz Kirkidže (danas Širindže), grčkog sela na brdima iznad Efesa. Prvi deo je idila: žetve, slave, smokve i masline, Grci i Turci koji žive jedni pored drugih uz sitne komšijske trzavice. Zatim Prvi svetski rat šalje grčke muškarce Osmanskog carstva u radne bataljone (αμελέ ταμπουρού), gde mnogi umiru od gladi i hladnoće; Manolis preživljava, dezertira, krije se. Godine 1919. grčka vojska iskrcava se u Smirni i on biva mobilisan, ovoga puta kao vojnik; knjiga prati napredovanje u Anadoliju i slom iz avgusta 1922. sve do keja goruće Smirne. Sotiriu je roman izgradila na beleškama stvarnog čoveka, Manolisa Aksiotisa, koji je proživeo taj život i dao joj svoj rukopis. Njeno gledište je jasno i bilo je neuobičajeno u tadašnjoj Grčkoj: seljaci s obe strane su žrtve, a krivica leži na velikim silama i političarima koji su ih poslali da se međusobno ubijaju. Oproštaj od Anadolije na poslednjoj strani upućen je jednom turskom prijatelju koliko i izgubljenoj zemlji.

«Εντολή» (1976) rekonstruiše poslednje mesece Nikosa Belojanisa, od suđenja do streljačkog voda; pisala je i eseje o maloazijskom pitanju i njegovim uzrocima.

«Ματωμένα χώματα» neprekidno se preštampava od 1962, čita se u odlomcima u čitankama grčkih liceja i to je knjiga koju Grci daju strancima koji pitaju za Malu Aziju. U Turskoj je izašla 1970. kao «Benden Selam Söyle Anadolu'ya» (Pozdravi mi Anadoliju) i od tada se tamo čita, zbog čega je ona jedna od retkih grčkih pisaca sa turskom čitalačkom publikom. Selo Širindže, Kirkidža iz romana, danas je turističko odredište kod Efesa, a grčki posetioci dolaze sa knjigom u prtljagu. Onaj ko je pročitao roman shvatiće zašto izbeglička naselja u Atini i Solunu nose imena kao Nea Smirni i Nea Jonija, i zašto pesme Male Azije i dalje ispunjavaju grčke taverne. Stranice sajta o Venizelosu i o Mirivilisu, koji se borio u istom pohodu, upotpunjuju sliku.

• Pripovedač Manolis Aksiotis bio je stvarna osoba: dao je Sotiriu sveske svog života, a ona ih je pretvorila u roman.
• Prvi roman objavila je u pedesetoj, posle novinarske karijere, a svoju najslavniju knjigu napisala je u pedeset trećoj.
• Tursko izdanje iz 1970. učinilo ju je poznatim imenom u Turskoj, a 1990. dobila je nagradu Abdi Ipekči, nazvanu po ubijenom turskom novinaru, za doprinos grčko-turskom razumevanju.
• Njena sestra Eli Papa bila je saputnica Nikosa Belojanisa, «čoveka s karanfilom», a roman Sotiriu «Εντολή» priča njegovu priču iznutra, iz porodice.