Konstantin Kavafi

Kavafi je rođen u Aleksandriji 29. aprila 1863, kao najmlađe od devetoro dece bogate grčke trgovačke porodice iz Carigrada. Otac mu je umro 1870, posao je propao, a porodica je godine od 1872. do 1877. provela u Engleskoj, u Liverpulu i Londonu, gde je dečak naučio engleski tako dobro da je celog života zadržao blag engleski naglasak u grčkom. Posle nekoliko godina u Carigradu tokom 1880-ih vratio se u Aleksandriju i više je nikada nije zaista napustio.

Od 1892. do 1922, trideset godina, radio je kao činovnik u Službi za navodnjavanje egipatskog Ministarstva javnih radova, a platu je dopunjavao radeći kao posrednik na berzi pamuka. Živeo je s majkom do njene smrti 1899, a potom sam, u stanu na drugom spratu u ulici Rue Lepsius, iznad javne kuće i pored bolnice i grčke crkve Svetog Save, što je okruženje s kojim je voleo da se šali. Bio je homoseksualac, a ljubavne pesme koje je pisao posle otprilike 1910, diskretne ali nedvosmislene, među prvima su u modernoj književnosti koje o tome govore otvoreno.

Odbijao je da objavi knjigu. Umesto toga štampao je pesme na pojedinačnim listovima i u malim brošurama, koje je davao prijateljima i posetiocima, neprestano ih prerađujući. E. M. Forster, koji ga je upoznao tokom Prvog svetskog rata, predstavio ga je engleskim čitaocima. Kavafiju je 1932. dijagnostikovan rak grkljana, posle operacije u Atini izgubio je glas i umro je u Aleksandriji 29. aprila 1933, na svoj sedamdeseti rođendan.

Kavafi je svoje pesme delio na tri grupe: istorijske, filozofske i erotske. Istorijske pesme retko posećuju klasičnu Atinu; one više vole helenistička kraljevstva, Vizantiju i grčke gradove rimskog Istoka, i to su male drame taštine, poraza i ironije. U Περιμένοντας τους βαρβάρους (Iščekujući varvare, 1904) ceo grad se sprema da se preda osvajačima koji nikada ne dolaze, a poslednji stih pita šta ćemo sada bez njih. U Απολείπειν ο θεός Αντώνιον (Bog napušta Antonija, 1911) Marku Antoniju se kaže da se dostojanstveno oprosti od Aleksandrije dok mu grad izmiče.

Filozofske pesme su one koje ljudi citiraju. Η Πόλις (Grad, 1910) upozorava da se od svog života ne može pobeći menjanjem gradova: «Η πόλις θα σε ακολουθεί» (grad će te pratiti). Ιθάκη (Itaka, 1911) pretvara Odisejevo putovanje u lekciju o življenju: ostrvo je izgovor, put je ono što je važno. Θερμοπύλες (Termopili, 1903) odaje počast onima koji čuvaju svoj položaj znajući da će Persijanci na kraju proći, a Κεριά (Sveće, 1899) broji dane jednog života kao niz upaljenih i dogorelih sveća. Erotske pesme, kao što su Θυμήσου, σώμα (Seti se, telo) i Μέρες του 1903 (Dani 1903), prisećaju se kratkih susreta u jeftinim sobama s nežnošću i bez izvinjenja. Njegov jezik je namerna mešavina dimotikija i staromodne katarevuse, ravan, tačan i nelirski, što ga čini neobično lakim za prevođenje i zato Kavafi zvuči kao Kavafi na svakom jeziku.

Najbolji uvod je čuti Itaku pročitanu naglas, na grčkom ili na engleskom; čitana je na sahrani Žakline Kenedi Onazis 1994. i štampa se na bezbrojnim čestitkama za maturu. Grčki đaci u liceju čitaju Ιθάκη, Η Πόλις, Θερμοπύλες i Περιμένοντας τους βαρβάρους, a stihovi poput «Σα βγεις στον πηγαιμό για την Ιθάκη» ili «Η πόλις θα σε ακολουθεί» citiraju se u novinskim naslovima i svakodnevnom govoru. Stan u nekadašnjoj ulici Rue Lepsius u Aleksandriji danas je Muzej Kavafi, koji vodi Fondacija Onazis, a ona čuva i njegovu arhivu u Atini. Pesma Leonarda Koena «Alexandra Leaving» slobodna je verzija pesme Bog napušta Antonija, a nekoliko grčkih kompozitora komponovalo je muziku na njegove stihove. Sajt ima slušnu posvetu nivoa C2 i govornu vežbu nivoa C2 o tome kako ga prevoditi.

• Rođen je i umro istog datuma, 29. aprila, 1863. i 1933. godine.
• Nikada nije objavio knjigu za prodaju; njegove pesme kružile su na štampanim listovima koje je sam delio, a prvo sabrano izdanje pojavilo se 1935, dve godine posle njegove smrti.
• Njegov kanonski opus čine samo 154 pesme; mnoge druge je odbacio ili sakrio, a one su kasnije objavljene kao «skrivene» i «nedovršene» pesme.
• Trideset godina radio je kao činovnik u Službi za navodnjavanje, a posetiocima se predstavljao kao pesnik-istoričar, a ne kao državni službenik.