Zoi Laskari

Zoi Laskari rođena je kao Zoi Kurukli u Solunu 12. decembra; godina se razlikuje od izvora do izvora, od 1940. do 1944, a ona sama navodila je 1944. Oca je izgubila kao beba, a majku dok je još bila dete, pa su je odgajali baba i deda. Kasnije se sećala da se s njima igrala na Aristotelovom trgu. Kao tinejdžerka igrala je košarku u solunskim klubovima. U junu 1959, ne rekavši ništa starateljima, prijavila se na izbor lepote u Atini pod imenom Amarilis i krunisana je za Star Hellas. Potom je otputovala u Long Bič u Sjedinjenim Državama na izbor za Mis univerzuma i neko vreme ostala u Americi, radeći kao model.

Po povratku u Grčku reditelj Janis Dalijanidis izabrao ju je za glavnu ulogu u filmu Ο Κατήφορος (Strmina), koji je Finos film izdao u decembru 1961. Bio je to najveći grčki bioskopski uspeh te godine. Dalijanidis i producent Filopimin Finos dali su joj ime Laskari, delom da je ne bi mešali s rođakom, pevačicom Zoi Kurukli. Studirala je i glumu u dramskoj školi Pelosa Katselisa. Ostala je u Finos filmu do sredine sedamdesetih, a zatim je veći deo karijere posvetila pozorištu. Bila je i odbornica u Atini. Iznenada je preminula u svojoj kući u Porto Raftiju, istočno od Atine, 18. avgusta 2017.

Laskari je snimila 23 filma s Finos filmom, od kojih je 21 režirao Dalijanidis; prema kompaniji, nijedna druga glavna glumica nije radila samo za jedan studio. Njen raspon išao je od socijalnih drama do blistavih mjuzikla. Νόμος 4000 (Zakon 4000, 1962) dobio je naslov po tada spornom zakonu protiv takozvanih tedi bojsa i prikazao nemirnu omladinu ranih šezdesetih. U mjuziklu Κορίτσια για φίλημα (Devojke za ljubljenje, 1965), snimanom u Atini, na Rodosu i Hidri, igrala je nećaku direktorke njujorške turističke agencije na odmoru u Grčkoj; bio je to prvi grčki film sa stereo zvukom. Η Στεφανία (Stefanija), objavljena u januaru 1967. po romanu Neli Teodoru, prikazala ju je kao mladu ženu poslatu u popravni dom, što je bila smela tema za to vreme. Nekoliko nedelja kasnije usledio je Οι θαλασσιές οι χάντρες (Morskoplave đinđuve), mjuzikl o sviraču buzukija u Plaki i bogatoj devojci s modernim bendom; prikazan je u Kanu kao Les Perles grecques.

Na scenu je prvi put stupila na Kipru sredinom šezdesetih, a u Atini oko 1970. Od 1977, s komadom Bosi u parku, njena pozorišna karijera dobila je novi pravac: radila je s rediteljima kao što su Minos Volanakis i Andreas Vucinas na komadima Edvarda Olbija i Tenesija Vilijamsa. Igrala je Jelenu u Euripidovim Trojankama u Epidauru, u režiji Mihalisa Kakojanisa. Njena poslednja pozorišna uloga, u sezoni 2016–17, bila je u komadu Νύφη Κουράγιο (Nevesta Kuraž) Nikosa Mucinasa.

Filmovi Laskari iz Finos filma i dalje se mnogo gledaju: Finos film je digitalno restaurirao naslove kao što je Νόμος 4000. Grčka filmska akademija dodelila joj je 2013. počasnu nagradu za doprinos filmu, a ona ju je posvetila Finosu i mladim filmskim stvaraocima. Volela je da kaže da je izvan otmenog Kolonakija niko nije zvao gospođa Laskari, već samo Ζωίτσα (Zojica), s nežnim grčkim nastavkom -ίτσα. Za vežbu izaberite kratku scenu iz nekog njenog filma na grčkom, na primer Οι θαλασσιές οι χάντρες, i zabeležite kako likovi traže nešto i smenjuju se u govoru. Zatim napišite sopstveni dijalog od četiri reda u taverni sa Θα ήθελα… (Želeo bih…) i Μπορείτε να…; (Možete li…?), bez prepisivanja replika iz filma.

• Na izbor lepote 1959. prijavila se pod imenom Amarilis.
• Pre filma igrala je košarku u solunskim klubovima, među njima u Arisu.
• Κορίτσια για φίλημα (Devojke za ljubljenje) bio je prvi grčki film sa stereo zvukom.
• Posle više od trideset godina daleko od filma vratila se u maloj ulozi u filmu The Republic Dimitrisa Cecasa.