Galatija Sarandi

Galatija Sarandi, latinicom i Galateia ili Galatia Saranti, rođena je u Patrasu 1920. godine; istorijski arhiv škola Arsakio i grčki biografski sajt Σαν Σήμερα (Na današnji dan) navode 8. novembar. Pohađala je Arsakio, poznatu grčku žensku školu, a pre Drugog svetskog rata njena porodica se preselila u Atinu. Tamo je studirala na Pravnom fakultetu Univerziteta u Atini, ali se rano okrenula književnosti i nikada nije radila kao advokatica.

Njena prva priča, Το κάστρο (Zamak), izašla je u časopisu Νέα Εστία 1945. godine. Njen kratki roman Το βιβλίο του Γιοχάνες και της Μαρίας (Knjiga o Johanesu i Mariji) toplo je dočekao romanopisac Grigorios Ksenopulos. U narednim decenijama redovno je objavljivala u književnim časopisima i pripremala književne emisije za grčki državni radio. Prevodila je i prozu na grčki, među ostalim roman mađarske književnice Magde Sabo.

Prema Σαν Σήμερα, 20. marta 1997. izabrana je za redovnog člana Atinske akademije, na katedri za novogrčku književnost u Razredu za književnost i likovne umetnosti. Grčke novine i arhiv Arsakia predstavljaju je kao prvu ženu koja je postala redovni član Akademije. Godine 2005. dobila je visok stepen Ordena Feniksa. Umrla je u Atini 28. decembra 2009, u 89. godini.

Sarandi je pisala uglavnom prozu: romane, kratke romane i priče, kao i knjige za decu i nekoliko radio-drama. Posle ranog romana Πασχαλιές (Jorgovani, 1949) usledili su Επιστροφή (Povratak, 1953), koji je dobio nagradu Grupe dvanaestorice, i Το παλιό μας σπίτι (Naša stara kuća, oko 1959), koji je dobio drugu Državnu nagradu za roman. Među kasnijim romanima su Τα όρια (Granice, 1966) i Ρωγμές (Pukotine, 1979), koji je 1979. dobio nagradu Fondacije Uranis Atinske akademije. Njena zbirka Να θυμάσαι τη Βίλνα (Pamti Vilnu, početak sedamdesetih) osvojila je prvu Državnu nagradu za priču; prema litvanskoj nacionalnoj enciklopediji, naslovna priča govori o Vilnjusu i litvanskoj istoriji. Izvori navode različite godine za dve državne nagrade, pa ovde nisu datirane.

Kritičari opisuju njenu prozu kao pre tihu nego dramatičnu. U nekrologu iz 2009. list Το Βήμα istakao je osetljivost njenog pisanja, prigušene tonove i atmosferu i povezao je sa gradskom prozom Generacije tridesetih. Arhiv Arsakia ističe čvrstu strukturu, malo spoljašnje radnje i pažljiv pogled na psihologiju junaka u njihovoj društvenoj sredini. Među kasnijim knjigama su Τα νερά του Ευρίπου (Vode Euripa) i Το ποτάμι (Reka, 1992). Njena dela prevedena su na više jezika, među njima engleski, nemački, ruski, poljski i španski.

Grčka štampa i danas pominje njen izbor 1997. kao prekretnicu za žene u Atinskoj akademiji. Njene knjige objavljivao je atinski izdavač Βιβλιοπωλείον της Εστίας (Knjižara Estija), koji je krajem devedesetih i početkom dvehiljaditih ponovo izdao nekoliko naslova. Škole Arsakio čuvaju sećanje na nju u svom istorijskom arhivu, a državni javni servis ERT posvetio joj je epizodu televizijske serije Μονόγραμμα (Monogram). Za vežbu iz grčkog uzmite njenu rečenicu o pisanju iz odeljka „Rečenica za pamćenje“ i prenesite je u neupravnom govoru, počevši sa Η Σαράντη είπε ότι… (Sarandi je rekla da…). Zatim pogledajte naslov Να θυμάσαι τη Βίλνα: να sa θυμάσαι izražava blago, trajno uputstvo, drugačije od direktnog imperativa θυμήσου (seti se!). Napišite dve svoje rečenice koje počinju sa Να θυμάσαι… (Pamti…).

• Godine 1979. dobila je nagradu Atinske akademije za Ρωγμές (Pukotine), osamnaest godina pre nego što je i sama postala njen član.
• Studirala je pravo na Univerzitetu u Atini, ali je književnost pretpostavila pravničkoj karijeri.
• Prevela je mađarski roman Το ελαφάκι (Lane) Magde Sabo, objavljen na grčkom 1990.
• Njen rani kratki roman o Johanesu i Mariji pohvalio je Grigorios Ksenopulos, jedan od najpoznatijih grčkih romanopisaca svog vremena.