Plutarh

Plutarh je rođen oko 46. n. e. u Heroneji, malom gradu u Beotiji poznatom pre svega po bici u kojoj je Filip Makedonski 338. p. n. e. slomio grčke gradove. Njegova porodica bila je stara i imućna, a on je studirao filozofiju i retoriku u Atini kod platoničara Amonija. Putovao je u Aleksandriju i Malu Aziju i nekoliko puta u Rim, gde je držao predavanja i stekao moćne prijatelje; jedan od njih, Lucije Mestrije Flor, izdejstvovao mu je rimsko građanstvo, pa je njegovo zvanično ime bilo Lucije Mestrije Plutarh. Kasnije predanje tvrdilo je da su ga Trajan i Hadrijan počastvovali visokim službama, što je možda preterano, ali se on svakako lako snalazio u rimskom svetu.

Ipak je odlučio da živi u Heroneji. Govorio je da ostaje kako grad ne bi postao još manji, i služio mu je kao magistrat, pa čak i kao nadzornik građevinskih radova. Poslednje tri decenije života bio je i jedan od dvojice stalnih Apolonovih sveštenika u Delfima, nekoliko sati hoda odatle, i trudio se da oživi svetilište. Oženio se Timoksenom, a pismo utehe koje joj je napisao kada je umrla njihova mala kći, takođe po imenu Timoksena, sačuvano je među Moralijama. Od njegovih sinova dvojica su doživela odraslo doba. U svojoj kući okupljao je krug prijatelja i učenika, i mnogo toga što je napisao čita se kao razgovori tog kruga. Umro je oko 120, u sedamdesetim godinama.

Βίοι Παράλληλοι (Uporedni životopisi) su dvadeset tri sačuvana para biografija, od kojih svaki suprotstavlja jednog Grka jednom Rimljaninu i obično se završava kratkim poređenjem: Tezej i Romul, osnivači; Aleksandar i Cezar, osvajači; Demosten i Ciceron, govornici; Perikle i Fabije Maksim; Likurg i Numa. Plutarha zanima karakter, a ne događaji. Kako kaže na početku Aleksandrovog životopisa, on piše životopise, a ne istoriju, i mala primedba ili šala često otkrivaju čoveka bolje od bitke sa deset hiljada mrtvih. Zato skuplja rečit trenutak: mladi Aleksandar smiruje konja Bukefala okrećući ga od njegove sopstvene senke; Cezar plače pred Aleksandrovom statuom jer u istim godinama još ništa nije postigao; Arhimed biva ubijen dok crta figure u pesku.

Ηθικά (Moralia) su oko sedamdeset osam eseja i dijaloga o svim temama: kako razlikovati laskavca od prijatelja, kako slušati predavanja, saveti mladoj i mladoženji, zakašnjenje božanske pravde, lice na mesecu, da li su pametnije kopnene ili morske životinje, delfska proročišta, egipatski bogovi u delu Περί Ίσιδος και Οσίριδος (O Izidi i Ozirisu). Συμποσιακά (Razgovori za stolom) beleže razgovore za večerom o pitanjima poput toga zašto starci bolje čitaju izdaleka. Njegova zbirka spartanskih izreka čuva «ἢ τὰν ἢ ἐπὶ τᾶς», majčinu zapovest da se sin vrati sa štitom ili na štitu. Njegov grčki je obrazovana proza Rimskog carstva, dugih rečenica, topla i puna digresija, a vekovima je bio najčitaniji od svih grčkih pisaca: Montenj ga je stalno citirao, a engleski Plutarh Tomasa Norta iz 1579. postao je izvor Šekspirovih drama Julije Cezar, Antonije i Kleopatra i Koriolan.

U Grčkoj se Plutarh čita u školi u odlomcima, obično iz Aleksandrovog ili Periklovog životopisa, a njegove anegdote su svakodnevna moneta: «ἢ τὰν ἢ ἐπὶ τᾶς», «ο κύβος ερρίφθη» (kocka je bačena, što je prema njegovom kazivanju Cezar rekao na Rubikonu) i sam naslov «Βίοι Παράλληλοι», koji Grci koriste za svako poređenje dva životna puta. Heroneja, kod Livadije, još ima mermernog lava sa bojišta i mali muzej, a u Delfima se mogu posetiti svetilište kome je služio i njegov muzej. Ulica Πλουτάρχου postoji u atinskom Kolonakiju i u većini grčkih gradova. Životopisi su dostupni u prevodu na novogrčki u jeftinim izdanjima, a onaj ko uči može početi od prvih stranica Aleksandrovog životopisa, gde Plutarh objašnjava svoj metod i priča priču o Bukefalu.

• Njegovo puno rimsko ime bilo je Lucije Mestrije Plutarh, po prijatelju koji mu je izdejstvovao građanstvo.
• Govorio je da ostaje u malenoj Heroneji «da ne bi postala još manja».
• Služio je kao Apolonov sveštenik u Delfima tridesetak godina, u vreme kada je proročište izgubilo veći deo nekadašnje slave.
• Šekspir je preuzeo čitave govore iz Nortovog prevoda; Enobarbov opis Kleopatrinog broda gotovo je reč po reč Plutarh.