Život
Elisavet Mucan rođena je 2. oktobra 1801. na Zakintosu, na Jonskim ostrvima, u staroj aristokratskoj porodici; roditelji su joj bili Fragiskos Mucan i Angeliki Siguru. Njeno ime se javlja i kao Elisabeth, Moutza ili Martinegou. Od devojke njenog staleža očekivalo se da ostane u porodičnoj kući. U sopstvenoj ispovesti opisuje zatvoren svet u kome mlada žena gotovo nije izlazila i u kome je njena želja za učenjem okolini izgledala čudno. Imala je malo redovne nastave i mnogo toga naučila sama, čitajući starogrčki i italijanski.
Njena najdublja želja bila je da živi za učenje i pisanje. Tražila je da uđe u manastir, manje iz verskog poziva a više da bi izbegla brak i zatvorenost, ali je porodica to odbila. Pokušala je i, bez uspeha, da tajno napusti Zakintos i ode u Italiju. Seća se kako ju je vest o Grčkoj revoluciji 1821. toliko uzbudila da je poželela da i sama uzme oružje. Godine 1831, posle dugih pregovora između porodica, udala se za Nikolaosa Martinengosa. Umrla je 1832, ubrzo posle rođenja sina Elisavetiosa; izvori se razlikuju o tome koliko dana kasnije.
Dela
Elisavet je mnogo pisala: drame na grčkom i italijanskom, pesme i prozne prevode antičkih dela kao što su Eshilov Προμηθεύς Δεσμώτης (Okovani Prometej) i Homerova Οδύσσεια (Odiseja). Gotovo sve je to izgubljeno. Sačuvani su samo razbacani delovi pored njenog jedinog dovršenog dela.
To delo je njena Αυτοβιογραφία (Autobiografija), završena 1831. Pisana u prvom licu, objašnjava porodici, i kasnijim čitaocima, zašto je odbila život koji su joj namenili. Opisuje dane provedene u zatvorenosti, svoju glad za knjigama, nadu da će biti korisna društvu i strah za sopstvene spise, kojima se obraća gotovo kao deci. Jezik je govorni grčki jonskog višeg sloja, pomešan s italijanskim pozajmljenicama i crkvenim rečima, pa danas zvuči starije i svečanije. Sin je objavio tekst u Atini 1881. pod naslovom Η Μήτηρ μου (Moja majka), ali je izbacio odlomke, tako da danas čitamo skraćenu verziju. Istraživači ga uglavnom smatraju prvim novogrčkim proznim tekstom koji je napisala žena i retkim svedočanstvom u prvom licu o svakodnevnom životu na Jonskim ostrvima.
Nasleđe u današnjoj Grčkoj
Αυτοβιογραφία je danas klasik novogrčke književnosti. Grčki učenici čitaju odlomke u udžbeniku Κείμενα Νεοελληνικής Λογοτεχνίας (Tekstovi novogrčke književnosti) za treći razred nižeg srednjeg obrazovanja. Tekst je više puta ponovo objavljen, poslednji put 2021, i preveden na engleski (1989) i francuski (2020). Roman za mlade Dido Sotiriu Οι επισκέπτες (Posetioci, 1979) vodi dijalog s njenom pričom, a grčka pozorišta su je postavila na scenu. Njen portret koji je naslikao Nikolaos Kantunis pripada Nacionalnoj galeriji u Atini. Pokušajte: pročitajte njenu rečenicu «χωρίς να δύναμαι να πηγαίνω», zamenite stari glagol δύναμαι sa μπορώ i napišite dve rečenice o svojim školskim godinama: Μπορούσα να… (Mogao sam…) i Δεν μπορούσα να… (Nisam mogao…).
Da li ste znali?
- Sin je objavio Αυτοβιογραφία 1881, tačno pedeset godina pošto ju je ona završila.
- Napisala je da joj je vest o revoluciji 1821. zagrejala krv.
- Njen portret naslikao je oko 1832. zakintski slikar Nikolaos Kantunis.
- Bibliotečki katalozi beleže je pod mnogim oblicima imena, među njima Moutza, Moutsa i Martinegou.
Glavna dela
| Grčki naslov | Naslov | Godina |
|---|---|---|
| Προμηθεύς Δεσμώτης (πεζή μετάφραση) | Okovani Prometej — prozni prevod Eshila, većim delom izgubljen | ? |
| Οδύσσεια (πεζή μετάφραση) | Odiseja — prozni prevod Homera, većim delom izgubljen | ? |
| Αυτοβιογραφία | Autobiografija — završen rukopis | 1831 |
| Η Μήτηρ μου | Moja majka — prvo, skraćeno izdanje Autobiografije, koje je objavio sin | 1881 |
Stih koji vredi zapamtiti
Μέρα και νύκτα κλεισμένη, χωρίς να δύναμαι να πηγαίνω μήτε εις εκκλησίαν, μήτε εις περιδιάβασιν
Méra ke nýkta klisméni, chorís na dýname na pigéno míte is eklisían, míte is peridiávasin
Zatvorena danju i noću, a da nisam mogla da idem ni u crkvu ni u šetnju
