Leonidas Zervas

Zervas je rođen 1902. u Megalopolisu, u Arkadiji, na središnjem Peloponezu. Počeo je da studira hemiju na Univerzitetu u Atini 1918, a 1921. preselio se u Nemačku, tada svetski centar hemije; diplomirao je na Univerzitetu u Berlinu 1924. i tamo doktorirao 1926. kod Maksa Bergmana, učenika velikog Emila Fišera. Pratio je Bergmana u Drezden, gde je ovaj vodio istraživački institut Društva cara Vilhelma posvećen koži i proteinima. Upravo u Drezdenu njih dvojica su došla do svog čuvenog otkrića, objavljenog 1932.

Kada su nacisti došli na vlast, Bergman, koji je bio Jevrejin, bio je primoran da napusti Nemačku i 1934. prešao je na Rokfelerov institut u Njujorku; Zervas je tamo radio s njim od 1934. do 1937, pre nego što se vratio u Grčku. Predavao je najpre na Univerzitetu u Solunu (1937–1939), a zatim, od 1939. dok ga vojna hunta nije smenila 1968, kao profesor organske hemije na Univerzitetu u Atini, gde je izgradio istraživačku školu u zemlji sa veoma malo sredstava za nauku.

Izabran je za člana Atinske akademije 1956, a 1970. bio je njen predsednik. Umro je u Atini 10. jula 1980.

Proteini i kraći lanci koji se zovu peptidi grade se od međusobno spojenih aminokiselina. Svaka aminokiselina ima dva reaktivna kraja, pa kada su hemičari pokušavali da spoje dve određenim redosledom, molekuli su reagovali u svim pravcima i davali beskorisnu smešu. Problem je bio da se jedan kraj privremeno zaštiti, napravi veza, a zatim ukloni zaštita bez uništavanja krhke veze koja je upravo nastala.

Rešenje Bergmana i Zervasa, objavljeno 1932, bila je karbobenzoksi grupa. Vezana za amino kraj aminokiseline pomoću benzil-hloroformijata, ona blokira taj kraj; kada se obrazuje peptidna veza, može se blago ukloniti katalitičkom hidrogenizacijom, a peptid ostaje netaknut. Po prvi put hemičari su mogli da dodaju aminokiseline jednu po jednu, kao perle na konac. Oko dve decenije to je bila osnovna metoda sinteze peptida, i omogućila je rad koji je doveo do laboratorijske sinteze hormona poput oksitocina 1950-ih. Hemičari i danas koriste ovu grupu, skraćeno Cbz ili jednostavno Z.

U Atini su Zervas i njegovi saradnici, među njima Ifigenija Fotaki, razvili i druge zaštitne grupe, kao što je o-nitrofenilsulfenil grupa (Nps) 1960-ih, i proučavali hemiju aminokiselina kao što je cistein. Njegova laboratorija postala je prva grčka škola hemije peptida.

Svaki student hemije koji uči o zaštitnim grupama sreće njegovo ime: metoda Bergman–Zervas nalazi se u udžbenicima organske hemije i biohemije širom sveta, a slovo Z karbobenzoksi grupe često se objašnjava kao omaž Zervasu. U Grčkoj ga pamte kao jednog od osnivača modernog hemijskog istraživanja, zajedno sa generacijom naučnika, poput lekara Georgiosa Papanikolaua, koji su upisali grčka imena u istoriju nauke XX veka. Hemija peptida ostaje snažna oblast na grčkim univerzitetima i u istraživačkim centrima, delimično zahvaljujući školi koju je osnovao. Dobra vežba za učenika je da pročita njegovu priču na grčkom i primeti koliko naučnog rečnika, od χημεία do πρωτεΐνη, potiče od grčkih reči.

• Zaštitna grupa koju je izumeo sa Bergmanom i dalje se u hemiji piše Z, slovom koje se često povezuje sa njegovim imenom.
• Otkriće je napravljeno u Drezdenu, u institutu posvećenom istraživanju kože, jer je koža sačinjena od proteina.
• Izabran je u Atinsku akademiju 1956. i bio je njen predsednik 1970.
• Reči kao što su hemija, protein i peptid imaju grčke korene: πεπτός znači «svaren».