Angelos Sikelijanos

Sikelijanos je rođen 28. marta 1884. na Lefkadi, jonskom ostrvu čija brda, more i seoske svetkovine ispunjavaju njegovu ranu poeziju. Otišao je u Atinu 1900. da studira prava, ali studije nikada nije završio; poezija i putovanja bili su njegovo pravo obrazovanje. Njegova sestra Penelopa udala se za Rejmonda Dankana, brata igračice Isidore Dankan, i preko tog kruga Angelos je upoznao Evu Palmer, bogatu i briljantnu Amerikanku iz Njujorka. Venčali su se 1907. u Bar Harboru, u Mejnu, i nastanili se u Grčkoj; njihov sin Glafkos rođen je 1909.

Dvadesetih godina par se posvetio onome što je Sikelijanos nazivao Delfijskom idejom: uverenju da Delfi ponovo mogu postati duhovni centar sveta. U maju 1927. i ponovo 1930. organizovali su Delfijske svečanosti na antičkom stadionu i u pozorištu, sa Eshilovim Okovanim Prometejem i Pribeglicama izvedenim u kostimima koje je Eva ručno istkala, atletskim nadmetanjima i izložbom narodne umetnosti. Svečanosti su bile trijumf i finansijska katastrofa; Eva se 1933. vratila u Ameriku da prikupi novac i nikada se više nije vratila da živi s njim. Umrla je 1952. i sahranjena je u Delfima. Sikelijanos se 1940. oženio Anom Karamani.

Za vreme nemačke okupacije ostao je u Atini, pisao tragedije i 28. februara 1943. pretvorio Palamasovu sahranu u demonstraciju svojom pesmom i povikom «Σ' αυτό το φέρετρο ακουμπά η Ελλάδα!» (Na ovom kovčegu počiva Grčka!). Krajem četrdesetih godina nekoliko puta je bio nominovan za Nobelovu nagradu. Umro je u Atini 19. juna 1951, pošto su mu greškom dali dezinfekciono sredstvo umesto leka.

Αλαφροΐσκιωτος (Vidovnjak, napisan 1907, objavljen 1909) duga je himna mladića grčkoj zemlji, moru i suncu, u talasastom slobodnom stihu kakav ranije nije postojao na grčkom; naslov je dijalekatska reč za nekoga ko ima vizije. Πρόλογος στη ζωή (Prolog životu, 1915–1917) ciklus je od pet velikih oda o svesti zemlje, roda, žene, vere i ličnog stvaralaštva. Μήτηρ Θεού (Majka Božja, 1917–1919), napisana posle smrti njegove sestre Penelope, tužbalica je koja stapa Devicu Mariju sa Demetrom i Persefonom; hrišćansko i starogrčko za njega su uvek jedan svet.

Pisao je duge cikluse, Πάσχα των Ελλήνων (Uskrs Grka) i Δελφικός Λόγος (Delfijska beseda, 1927), i kratke lirske pesme koje su mu najčitanije: Στ' Όσιου Λουκά το μοναστήρι (U manastiru Osios Lukas), gde seoske žene pevaju uskršnju tužbalicu, i Γιατί βαθιά μου δόξασα (Jer duboko sam slavio). Od 1932. okrenuo se tragediji: Ο Διθύραμβος του Ρόδου (Ditiramb ruži), Σίβυλλα (Sibila, 1940), Ο Δαίδαλος στην Κρήτη (Dedal na Kritu, 1943), Ο Χριστός στη Ρώμη (Hrist u Rimu, 1946) i Ο θάνατος του Διγενή (Digenisova smrt, 1947), drame pisane za pozorište koje je jedva postojalo.

Njegove sabrane pesme objavljene su pod naslovom Λυρικός Βίος (Lirski život). Registar je uzvišen, proročki, pun prirode i obreda; rečnik istovremeno crpi iz dijalekta, vizantijskih himni i antičkog mita. On je grčki pesnik za koga sveto nikada nije umrlo, samo je menjalo imena.

Poslušajte Πνευματικό εμβατήριο (Duhovni marš), njegovu pesmu iz 1945. koju je komponovao Mikis Teodorakis, sa pozivom «Εμπρός, βοηθάτε να σηκώσουμε τον ήλιο πάνω απ' την Ελλάδα» (Napred, pomozite nam da podignemo sunce nad Grčkom), pevanu decenijama na koncertima i skupovima. Στ' Όσιου Λουκά το μοναστήρι i Γιατί βαθιά μου δόξασα nalaze se u školskim antologijama i često se čitaju za Uskrs. U Delfima je kuća koju su Eva i Angelos sagradili na padini danas Muzej Delfijskih svečanosti, sa njenim kostimima i fotografijama predstava iz 1927; Delfijske svečanosti su i preteča današnjih letnjih festivala antičke drame. Lefkada mu odaje počast ulicama i kulturnim centrom koji nose njegovo ime, a njegov grob nalazi se na Prvom atinskom groblju, blizu Palamasovog.

• Suprugu je upoznao preko Dankanovih: njegova sestra Penelopa bila je udata za Rejmonda Dankana, a Eva Palmer bila je bliska prijateljica Isidore.
• Delfijska svečanost 1927. postavila je Okovanog Prometeja u antičkom pozorištu u Delfima, u kostimima koje je Eva ručno istkala na razboju u antičkom stilu.
• Naslov Αλαφροΐσκιωτος narodna je reč za osobu «lake senke», to jest onu koja može da vidi duhove i vizije.
• Na Palamasovoj sahrani 1943. izrecitovao je svoju pesmu nad kovčegom, a masa je zatim zapevala državnu himnu pred okupatorskim vojnicima.