Nikos Panajotopulos

Nikos Panajotopulos rođen je u novembru 1941. u Mitiliniju na ostrvu Lezbos, u sitnoburžoaskoj porodici, i tamo je prvi put gledao filmove. Studirao je film u Atini i zanat izučio kao asistent režije u grčkim i stranim produkcijama, uglavnom komercijalnim popularnim filmovima; često se sećao svog šegrtovanja kod uspešnih reditelja poput Steliosa Tatasopulosa. Ipak, oblikovao ga je Pariz. Živeo je tamo od 1960. do 1973, pohađao kurseve filma na Sorboni i provodio duge sate u Francuskoj kinoteci, gde je otkrivao klasike filma na velikom platnu. Kao studenti, on i Teo Angelopulos čak su delili stan.

Po povratku u Atinu 1973. snimio je nekoliko kratkih filmova, a zatim prvi dugometražni film, Τα χρώματα της ίριδας (Boje irisa, 1974). U poslednjim godinama radio je izuzetnim tempom, gotovo film godišnje. Njegova druga supruga, kostimografkinja Marijana Spanudaki, kreirala je kostime za njegove produkcije. Pisao je i knjige: autobiografsku Από το καλάθι των αχρήστων (Iz korpe za otpatke) i roman Τίποτα (Ništa).

Umro je od srčanog udara u januaru 2016, u 74. godini. Njegov sedamnaesti film, Η κόρη του Ρέμπραντ (Rembrantova ćerka), skinut je s repertoara samo nekoliko dana ranije, a već je bio snimio prvu nedelju sledećeg, Amor fati.

Panajotopulos je odbijao da se veže za jedan stil. Prelazio je od nadrealizma do noara, melodrame, mjuzikla i road movie žanra, a u filmu Beautiful People (2001) čak je preradio Godarov Prezir. Nije voleo realizam ni propovedanje: «Δεν θέλω να καταγγείλω τίποτα» (Ne želim ništa da prokazujem), rekao je listu Efimerida ton Syntakton. Jedan asistent je jednom nazvao njegove filmove „komedijama misterije“, a on je govorio da bi rado celo svoje delo stavio pod taj naslov.

Njegov najpoznatiji film, Οι τεμπέληδες της εύφορης κοιλάδας (Lenjivci plodne doline, 1978), adaptacija je romana Alberta Koserija, pisca rođenog u Egiptu koji je pisao na francuskom. Bogati otac i njegova tri sina povlače se u seosku vilu i prepuštaju se snu, dok mlada sluškinja obavlja sav posao; samo najmlađi sin pokušava da se oslobodi. Mnogi gledaoci čitali su film kao alegoriju diktature i vladajuće klase u propadanju. Mračan i pun simbola, ipak je imao komercijalni uspeh i osvojio Zlatnog leoparda u Lokarnu.

Kasniji filmovi stigli su do široke publike: Ο εργένης (Neženja, 1997), po romanu Vangelisa Raptopulosa, i Αυτή η νύχτα μένει (Ova noć ostaje, 1999), čija je naslovna pesma Stamatisa Kraunakisa postala ogroman hit. Delivery (2004), izabran u takmičarski program u Veneciji, prati mladog dostavljača pice na skuteru kroz skrivene kutke Atine.

Panajotopulos ostaje posebna figura Novog grčkog filma: iz generacije Angelopulosa, ali uvek na sopstvenom putu. Njegovi filmovi vraćaju se na retrospektivama; 2022. je, na primer, muzej Pera u Istanbulu prikazao Lenjivce plodne doline na grčkom sa titlovima. Za zadatak na nivou B2 uzmite festivalski sinopsis filma Delivery i prepričajte njegov početak na grčkom rečima redosleda i kretanja: Πρώτα κατεβαίνει από το λεωφορείο (Prvo izlazi iz autobusa), Μετά κοιμάται στον σταθμό (Zatim spava na stanici), Το επόμενο πρωί ψάχνει δουλειά (Sledećeg jutra traži posao). Zatim dodajte kuda se vozi skuterom. To su naše vežbovne rečenice, a ne dijalozi iz filma. Ako možete da pogledate kratku scenu iz Lenjivaca, koristite titlove i opisujte samo ono što vidite.

• Kao studenti u Parizu, on i Teo Angelopulos delili su stan, iako su njihovi filmovi kasnije krenuli sasvim različitim putevima.
• Lenjivci plodne doline snimani su u jednoj vili u Kifisiji, zelenom predgrađu severno od Atine.
• Lefteris Vogjacis osvojio je nagradu za najboljeg glumca na festivalu u San Remu za film Ονειρεύομαι τους φίλους μου (Sanjam svoje prijatelje, 1993), po pričama Dimitrisa Nolasa.
• Izjašnjavao se «υπέρ της ταπεινής τέχνης» (za skromnu umetnost) i govorio da je čovek u jeftinom filmu veoma slobodan.