Konstantinos Partenis

Partenis je rođen u Aleksandriji u Egiptu 10. maja 1878, u imućnoj grčkoj zajednici grada. Od 1895. do 1903. studirao je slikarstvo na Akademiji likovnih umetnosti u Beču, kada je grad živeo pokretom secesije Gustava Klimta i njenom ljubavlju prema ornamentu, ravnim površinama i simboličnim figurama. U Atinu je došao 1903, ali je grčkom umetnošću tamo još vladao realizam slikara školovanih u Minhenu, poput Gizisa i Litrasa, i njegovo delo je delovalo čudno.

Oko 1909. otišao je u Pariz, gde je otkrio postimpresioniste i slikare grupe Nabi, i njegova paleta postala je svetlija i slobodnija. Po povratku u Grčku proveo je nekoliko godina na Krfu, slikajući maslinjake i obalu, a 1917. bio je među osnivačima grupe Τέχνη (Umetnost), koja je okupila umetnike koji su želeli modernu grčku umetnost.

Njegovo postavljenje za profesora na Atinskoj školi likovnih umetnosti bilo je samo po sebi bitka: njegova prva kandidatura, 1923, odbijena je, i postavljen je tek 1929, posebnim zakonom; gotovo dve decenije njegov atelje bio je mesto gde su mladi modernisti Generacije tridesetih učili da slikaju. Pošto je 1947. podneo ostavku u Školi, živeo je u sve većoj usamljenosti; paralizovan i siromašan poslednjih godina, umro je u Atini 25. jula 1967.

Partenisova slika prepoznaje se odmah. Figure su duge i vitke, obrisi povučeni čvrstom, tečnom linijom, boje su blede, srebrnoplave, ružičaste i oker, i sve izgleda kao da je osvetljeno iznutra. Prostor je spljošten, kao na vizantijskoj ikoni ili freski, a ljudsko telo gubi težinu. Preuzimao je ideje iz Beča i Pariza, ali ih je mešao s onim što je smatrao suštinski grčkim: s jasnom svetlošću Egeja, mirom antičke skulpture i duhovnošću vizantijskog slikarstva.

Njegove teme su veoma raznovrsne. Tu su religiozna dela kao Ευαγγελισμός (Blagovesti, oko 1910–1911), pejzaži Krfa i Atike i mitološki prizori, pre svega slike s Ηρακλής (Heraklom) u snolikom, rasplesanom svetu; Ο Ηρακλής μάχεται με τις Αμαζόνες (Herakle se bori s Amazonkama) osvojila je zlatnu medalju na Međunarodnoj izložbi u Parizu 1937. Njegova najslavnija slika, Η Αποθέωση του Αθανασίου Διάκου (Apoteoza Atanasija Djakosa, dovršena 1933), prikazuje junaka iz 1821. ne kao mučenika na ražnju, već kao svetlu figuru koja se uzdiže ka nebu, okružena simboličnim prisustvima.

Partenisa je manje zanimalo da ispriča priču, a više da stvori harmoniju i duhovnu svetlost, i upravo ga je to učinilo tako važnim: pokazao je da grčki slikar može biti moderan a da ne prestane da bude Grk.

Najbolje mesto da se upozna Partenis je Nacionalna galerija u Atini, koja poseduje veliku grupu njegovih dela, mnoga od njih poklon njegove ćerke Sofije; sama Apoteoza Atanasija Djakosa decenijama je pripadala kolekciji bankara Spirosa Loverdosa i prodata je na aukciji u Parizu 2021. Grčke istorije umetnosti smatraju ga polaznom tačkom grčkog modernizma, a slikari Generacije tridesetih, među njima Janis Caruhis i Nikos Engonopulos, učili su u njegovom ateljeu na Školi likovnih umetnosti. Pogledajte jedan njegov pejzaž pored realističke slike Litrasa ili Gizisa, i u trenu ćete videti šta se u dvadesetom veku promenilo u grčkoj umetnosti.

• Rođen je u Aleksandriji, kao i pesnik Kavafi, i školovao se u Beču u doba Klimta i secesije.
• Njegova prva kandidatura za katedru na Školi likovnih umetnosti odbijena je 1923; postavljen je 1929. samo zahvaljujući posebnom zakonu.
• Caruhis i Engonopulos, dvojica najpoznatijih grčkih slikara dvadesetog veka, bili su njegovi učenici; i Moralis je proveo nekoliko meseci u njegovom ateljeu.