Meri Aroni

Meri Aroni rođena je kao Marija Arvanitaki. Arhiv Narodnog pozorišta datira njeno rođenje u 1914, dok druga referentna dela navode decembar 1916, pa tačna godina ostaje nesigurna. Studirala je glumu i profesionalnu karijeru započela sredinom 1930-ih; neke biografije njen debi smeštaju u 1935, u trupu Marike Kotopuli, vodeće grčke glumice tog vremena. Tokom cele karijere kretala se između nezavisnih trupa i državne scene.

Godine 1946. pridružila se Narodnom pozorištu u Atini. U nekim periodima vraćala se nezavisnom pozorištu, ali je Narodno pozorište ostalo središte njenog rada. Sredinom pedesetih reditelj Aleksis Solomos poverio joj je uloge u svojim prvim Aristofanovim predstavama: Praksagoru u Αι Εκκλησιάζουσαι (Žene u narodnoj skupštini) 1956. i naslovnu ulogu u Λυσιστράτη (Lisistrata) 1957. Od šezdesetih do početka osamdesetih igrala je u Narodnom pozorištu glavne uloge svetskog repertoara, od Šoa do Tenesija Vilijamsa i Čehova.

Uz rad na sceni, predavala je glumu u Dramskoj školi Narodnog pozorišta oko dvadeset pet godina. Arhiv ERT-a beleži i da je Atinska akademija odala priznanje njenom doprinosu pozorištu. Snimila je samo nekoliko filmova, jer je scena bila srž njene karijere. Umrla je 16. jula 1992.

Najpoznatiji rad Aroni približio je antičku komediju savremenoj grčkoj publici. Solomosove Aristofanove predstave u Narodnom pozorištu koristile su novogrčku verziju umesto antičkog teksta, uz muziku Manosa Hadžidakisa i scenografiju i kostime Jorgosa Vakala. Izbor reči bio je važan: 1956. jedan list je pitao zašto nije izabran prevod Žena u narodnoj skupštini Fotosa Jofilisa. Kao Praksagora, Aroni je predvodila žene koje preuzimaju atinsku skupštinu; kao Lisistrata, žene koje odbijaju muževe dok se rat ne završi. U leto 1957. Lisistrata je igrana u Epidauru i u Odeonu Heroda Atika, a vraćala se i u kasnijim sezonama. Godine 1975. rekla je listu Ελεύθερος Κόσμος (Slobodni svet) da će igrati tu ulogu dok bude imala snage.

Njene druge velike uloge potekle su iz stranih komada izvođenih u grčkom prevodu. Godine 1966. igrala je naslovnu ulogu u Šoovom komadu Το επάγγελμα της κυρίας Γουώρεν (Zanat gospođe Voren) u Narodnom pozorištu, a 1977. ponovila ju je za televiziju ERT u prevodu Statisa Spiliotopulosa. Bila je Serafina dele Roze u Tetoviranoj ruži Tenesija Vilijamsa 1971, Arkadina u Čehovljevom Galebu 1976. i ledi Torens u Orfejevom silasku 1981.

Aroni pripada generaciji koja je Aristofana ponovo učinila popularnim na novogrčkom i stranim klasicima dala grčki scenski glas. Digitalni arhiv Narodnog pozorišta čuva fotografije, programe i novinske isečke o njenim predstavama, a arhiv ERT-a čuva njenu televizijsku izvedbu Zanata gospođe Voren iz 1977. Počnite odatle: pogledajte nekoliko minuta i zapamtite da slušate Šoov engleski komad u grčkom prevodu, a ne izvorni grčki tekst. Zatim vežbajte indirektni govor njenim rečima iz 1975. Pretvorite Όσο έχω αντοχή, θα υποδύομαι τη Λυσιστράτη u Δήλωσε ότι, όσο είχε αντοχή, θα υποδυόταν τη Λυσιστράτη (Izjavila je da će, dok bude imala snage, igrati Lisistratu) i primetite kako έχω postaje είχε.

• Muziku za njenu Lisistratu iz 1957. komponovao je Manos Hadžidakis.
• Godine 1956. štampa je raspravljala koji je novogrčki prevod Žena u narodnoj skupštini trebalo upotrebiti.
• Naslov u časopisu iz 1981. nazvao ju je „gvozdenom damom” grčkog pozorišta, suprotstavljajući tu sliku njenoj velikoj osetljivosti.
• Izvori se razilaze oko godine njenog rođenja: 1914. ili 1916.