Angeliki Stelatu

Angeliki Stelatu rođena je u Atini 1963. godine. Školovala se u klasičnom baletu i sa odlikom završila Državnu školu plesa, gde je nastavnica Meri Cuti tražila od igrača da primećuju šta osećaju u svakom pokretu, a ne samo da ga izvode. U intervjuu iz 2015. setila se i predstave trupe Pine Bauš u Odeonu Heroda Atika kao „nečeg poput otkrovenja“. Stipendija Fondacije Onasis odvela ju je zatim u Njujork, gde je učila u studijima Mersa Kaningema i pohađala seminare kontakt improvizacije i release tehnike.

Po povratku u Atinu osnovala je sa Dimitrisom Papajoanuom Edafos Dance Theatre; istorija same grupe navodi 1986, a drugi izvori 1987. godinu. Bila je njena vodeća plesačica, a i asistentkinja koreografa u predstavama kao što su Medeja i Drakula, dok nije otišla posle For Ever 2001. godine. Igrala je i u drugim nezavisnim trupama, među njima Sine Qua Non, Analia i Choriká Zuzu Nikoludi. U pozorištu je radila kao koreografkinja i savetnica za pokret za reditelje, između ostalog u Nacionalnom pozorištu, pozorištu Neos Kosmos, atinskoj koncertnoj dvorani Megaron i na Atinskom festivalu. Kasnije je režirala sopstvena dela, i sa svojom trupom Ypsilon.

Rad Stelatu kreće se između izvođenja, koreografije i oblikovanja pokreta glumaca na sceni. U Edafosovoj predstavi Ανθρώπινη δίψα (Ljudska žeđ, 1999) njen solo Σκαλοπάτια (Stepenici) doneo joj je nagradu za najbolje žensko izvođenje na grčkim nacionalnim nagradama za ples. Godine 2004. bila je koreografkinja u kreativnom timu Papajoanua za ceremonije otvaranja i zatvaranja Olimpijskih igara u Atini. Njen rad na pokretu u komadu Sajmona Stivensa Motortown, u režiji Vangelisa Teodoropulosa, dobio je 2008. nagradu za koreografiju Kula Pracika.

Kao rediteljka i koreografkinja stvorila je 2006. a little before ( ) a little after za Patras, Evropsku prestonicu kulture, a 2009. cann.ib.als sa trupom Ypsilon u pozorištu Neos Kosmos. Kasniji duet, little lives or the body I inhabit, prikazan u Atini i Kalamati, za temu je imao napor dva tela da se kreću u potpunoj sinhronizaciji. U martu 2015. Grčka nacionalna opera naručila je od nje prvi rad za svoj balet: dva dela Manosa Hadžidakisa, Το χαμόγελο της Τζοκόντας (Osmeh Đokonde) i retko izvođenog Μαρσύας (Marsija), u pozorištu Olimpija. Rekla je za LiFO da nema stalni koreografski kod i da više voli apstraktni izraz od pripovedanja: pokret, kao i muzika, može da probudi osećanja bez objašnjavanja zapleta.

Stelatu pripada generaciji koja je osamdesetih i devedesetih gradila grčki savremeni ples u nezavisnim grupama. Godine 2015. primetila je da se taj procvat ticao pojedinih koreografa, a ne plesa u celini, jer su nedostajale strukture koje bi ga održale. Danas se njeno ime pojavljuje u programima grčkih pozorišta i festivala, često u redu „pokret“ ili „koreografija“. Pročitajte njen grčki intervju za LiFO iz 2015. i pronađite glagole kojima opisuje probu: χορεύω, δοκιμάζω, προχωρώ. Zatim ustanite, polako se nagnite u stranu, ispravite se, zastanite i prenesite niz: Η δασκάλα είπε ότι γέρνουμε αργά, σηκωνόμαστε και σταματάμε (Nastavnica je rekla da se polako naginjemo, uspravljamo i zaustavljamo). Krećite se samo u udobnom opsegu.

• Školovala se u klasičnom baletu i kaže da je špic-patike nosila udobno kao papuče.
• Snima svaku probu i ispravlja posle gledanja snimka.
• Njen solo iz 1999. u Ljudskoj žeđi zvao se Σκαλοπάτια (Stepenici).
• Hadžidakis je Marsiju napisao za Grčku koreodramu Ralu Manu.