Zoi Kareli

Zoi Kareli (piše se i Zoe ili Zoé Karelli) pseudonim je Hrisule Argirijadu, rođene kao Hrisula Pendziki u Solunu 1901. godine. Ime je izabrala sama. Njen mlađi brat bio je pisac i slikar Nikos Gavril Pendzikis. Školovala se kod kuće, gde je učila školske predmete, strane jezike i muziku. Vrlo dobro je znala francuski, nemački, engleski i italijanski, a kasnije je kao vanredna slušateljka pohađala predavanja iz filologije na Univerzitetu u Solunu. Godine 1919. udala se za agronoma Teodorosa Argirijadisa i imali su dva sina.

Počela je da objavljuje posle tridesete. Kratak prozni tekst izašao je u oktobru 1935. u prvom broju solunskog časopisa Το 3ο μάτι (Treće oko), a prve pesme usledile su 1937. Od 1945. do 1948. blisko je sarađivala sa časopisom Κοχλίας (Puž), gde je objavljivala pesme, eseje i prevode. Živela je u Atini od 1954. do 1961, ali Solun je ostao njen grad.

Priznanje je stiglo u kasnijim godinama. Dobila je Drugu državnu nagradu za poeziju 1956, Prvu državnu nagradu za poeziju 1974. i nagradu Atinske akademije 1978. Godine 1982. izabrana je za dopisnog člana Atinske akademije, a 1988. Aristotelov univerzitet u Solunu proglasio ju je počasnim doktorom. Od 1980. do 1986. bila je potpredsednica Društva pisaca Soluna. Umrla je 16. jula 1998.

Kareli je prvu zbirku, Πορεία (Put), objavila 1940, a ukupno dvanaest knjiga poezije, među njima Η εποχή του θανάτου (Doba smrti, 1948), Κασσάνδρα και άλλα ποιήματα (Kasandra i druge pesme, 1955) i Ο καθρέφτης του μεσονυκτίου (Ogledalo ponoći, 1958). Godine 1973. njene pesme sabrane su u dva toma, od 1940. do 1973. Pisala je i drame u stihu: Σιμωνίς βασιλόπαις του Βυζαντίου (Simonida, vizantijska princeza, 1965) i Ορέστης (Orest, 1971) postavilo je Državno pozorište Severne Grčke 1966. i 1976. Među njenim esejima su studija o francuskom pesniku Polu Klodelu i tumačenje drame Čekajući Godoa.

Njena poezija je okrenuta ka unutra i puna pitanja. Vreme, samoća, ljubav, smrt i vera stalno se vraćaju, a kritičari je često opisuju kao poeziju unutrašnjeg govora i egzistencijalne strepnje. Likovi iz antičkog mita, kao što su Kasandra, Orest i Euridika, pomažu joj da govori o sadašnjosti. Solun se pojavljuje u pesmama kao što je Θεσσαλονίκη 904 μ.Χ. (Solun 904. n. e.), koja podseća na napad na grad te godine.

Pažljivo je gledala i svakodnevni život. U pesmi Λαϊκή αγορά (Pijaca) žene se polako vraćaju sa pijace sa kupljenim stvarima, a pesnikinja primećuje zeleno povrće, crvene repe, pomorandže i žute limunove: male radosti u teškoj nedelji.

Kareli se pamti kao središnji glas književnog života Soluna sredinom dvadesetog veka. Ubrzo posle njene smrti, časopis Νέα Πορεία posvetio je njenoj uspomeni stranice broja za jul–septembar 1998, sa izborom njenih pesama; Centar za grčki jezik danas nudi taj broj na internetu. Velika muzička biblioteka Grčke „Lilijan Vuduri” čuva ploču iz 1988, Ελληνικά ποιήματα: Η Ζωή Καρέλλη διαβάζει Καρέλλη (Grčke pesme: Zoi Kareli čita Kareli), sa njenim sopstvenim glasom. Probajte mali zadatak sa pesmom Λαϊκή αγορά (Pijaca): pronađite reči za boje πράσινα (zeleni) i κόκκινα (crveni) u dva stiha navedena na ovoj stranici. Zatim sastavite svoju rečenicu: Στη λαϊκή βλέπω πράσινα λαχανικά (Na pijaci vidim zeleno povrće). To je naša rečenica za vežbu, a ne stih iz pesme.

• Kareli je prvu pesmu objavila 1937, kada je već imala oko trideset pet godina.
• Za časopis Κοχλίας prevodila je, sama ili sa drugima, tekstove Džejmsa Džojsa, Plotina, Longfeloa, Roberta Brauninga i T. S. Eliota.
• Njena drama Ορέστης (Orest) prepričava antički mit u modernom stihu i izvedena je u Solunu 1976.
• Njen pseudonim Ζωή na grčkom znači „život”.