Tatjana Grici-Miljeks

Tatjana Grici rođena je u Atini u oktobru 1920; Arhiv grčkih pisaca Nacionalnog centra za knjigu (EKEBI) smešta njeno rođenje u kvart Tisio. Srednju školu završila je uz časove kod kuće i kratko se bavila plesom. Godine 1942. upisala je Atinski univerzitet, ali ga je ubrzo napustila i okrenula se francuskom na Francuskom institutu u Atini i pevanju na Helenskom konzervatorijumu. Na Institutu je upoznala francuskog učenjaka i filhelena Rožea Miljeksa, za koga se udala; imali su dvoje dece. Tokom nemačke okupacije pristupila je Nacionalnom oslobodilačkom frontu (EAM) i radila kao dobrovoljka u Grčkom crvenom krstu.

Od 1945. do 1975. živela je uglavnom u inostranstvu, uz povratke u Grčku. U Parizu (1945–1946) pohađala je predavanja iz istorije umetnosti u Luvru i govorila na međunarodnom kongresu žena o Grkinjama u pokretu otpora. Ponovo u Atini, od 1947. do 1959, radila je u Centru za maloazijske studije, izlagala slike i stalno pisala. Par je zatim živeo na Kipru (1959–1971), gde je ona podržavala kulturni život ostrva, a potom u Đenovi. Papadopulosova diktatura oduzela joj je grčko državljanstvo. Posle 1974. radila je za grčki javni radio i ERT2, pisala kritike za novine kao što su Avgi i Kirijakatiki Elefterotipija i predsedavala Stegi Kalon Tehnon ke Gramaton (1981–1986). Umrla je u Atini u februaru 2005.

Njen književni prvenac usledio je 1945, pričama u časopisu Ελεύθερα Γράμματα (Slobodna književnost). Još tokom okupacije ilegalno je širila grčki prevod Verkorovog dela Le Silence de la mer, zvanično objavljen 1945. kao Η σιωπή της θάλασσας (Tišina mora). Πλατεία Θησείου (1947) otvorila je niz knjiga koje su redovno izlazile, među njima Ημερολόγιο (Dnevnik, 1952), Σε πρώτο πρόσωπο (U prvom licu, 1958) i …Και ιδού ίππος χλωρός… (1963), čiji naslov citira Otkrovenje. Prema nekrologu lista Katimerini iz 2005, njene prve knjige bile su satkane od uspomena iz detinjstva i iskustava njoj bliskih ljudi.

Σπαράγματα (Fragmenti, 1973) objavila je deo njenog arhiva koji je izbegao konfiskaciju pod diktaturom, a Χρονικό ενός εφιάλτη (Hronika jedne more, 1986) vratila se godinama 1966–1974. Arhiv EKEBI opisuje njenu prozu kao usmerenu na psihološke procese, labave strukture, poetskog glasa i snažnog prisustva mašte, sećanja i unutrašnjeg vremena. Grčka školska antologija za poslednji razred gimnazije svrstava njena rana dela u književnost okupacije i otpora i beleži da su kasnije knjige napustile ustaljene oblike pod uticajem modernog francuskog romana. Prevodila je i, uglavnom s francuskog, a neke njene pozorišne prevode postavile su grčke trupe. Među njenim priznanjima su državne nagrade za pripovetku i roman, Nagrada Dvanaestorice i nagrada Atinske akademije.

Njena hronika Μια ιστορία της αντίστασης (Jedna priča iz otpora), prvi put objavljena u časopisu Επιθεώρηση Τέχνης 1961, nalazi se u grčkom školskom udžbeniku književnosti za poslednji razred gimnazije, pa je mnogi grčki učenici tamo upoznaju. Godine 2000. serija ERT Αντ’ αυτού posvetila joj je epizodu u kojoj je o njoj govorila istoričarka Eleni Glikaci-Arveler. Kao učenik, počnite od mesta, a ne od zapleta: pogledajte fotografiju Trga Tisio na ovoj stranici i opišite kratku rutu na novogrčkom pomoću στην πλατεία (na trgu) i από την πλατεία (sa trga), na primer Από την πλατεία φαίνεται η Ακρόπολη (Sa trga se vidi Akropolj). Zatim prenesite rečenicu prijatelja pomoću Μου είπε ότι… (Rekao mi je da…).

• Njena prva knjiga, Πλατεία Θησείου (1947), nosi ime atinskog kvarta u kojem EKEBI beleži njeno rođenje.
• U pismu s Kipra iz 1964. napisala je romanopiscu Stratisu Cirkasu da se nada da borbe na ostrvu neće trajati večno.
• Grčka vojna diktatura oduzela joj je grčko državljanstvo; vratila se u Grčku posle 1974.
• Bila je jedna od osnivača Društva pisaca (Εταιρεία Συγγραφέων) u Atini.