Matsi Hadzilazaru

Marija Lukija Hadzilazaru, zvana Matsi, rođena je u Solunu u januaru 1914; njen otac, Kleon Hadzilazaros, bio je poslovni čovek. Tokom Prvog svetskog rata porodica je živela u Francuskoj i Italiji, a od 1919. nastanila se u Atini. Godine 1934, pošto je porodica izgubila imetak, oba roditelja umrla su u razmaku od nekoliko meseci. Udavala se tri puta; njen treći muž, od 1939. do 1943, bio je pesnik nadrealista Andreas Embirikos.

U junu 1944, tokom nemačke okupacije, izdavač Ikaros objavio je njenu prvu zbirku pod imenom Matsi Andreu. U decembru 1945. otplovila je u Pariz brodom Mataroa sa stipendijom Francuskog instituta. Od 1946. do 1954. živela je tamo s katalonskim slikarom Havijerom Vilatoom, Pikasovim sinovcem; upoznala je i samog Pikasa i počela da piše na francuskom.

U Atinu se vratila 1958. i do 1964. radila u Grčkoj nacionalnoj turističkoj organizaciji, a zatim ponovo otišla u Pariz. Od 1973. opet je živela u Atini i radila u službi za odnose s javnošću Komercijalne banke Grčke. Godine 1984. govorila je o svom životu i čitala pesme u filmu Fride Liape za serijal televizije ERT Γυναικεία πορτραίτα (Ženski portreti). Umrla je u Atini 16. juna 1987.

Μάης, Ιούνης και Νοέμβρης (Maj, jun i novembar, 1944) otvorila je novu Ikarosovu ediciju moderne grčke poezije, u kojoj je uskoro izašao i Μπολιβάρ (Bolivar) Nikosa Engonopulosa. Knjiga se pojavila dok su novinski kritičari ismevali nadrealizam, a kritičar Mihail Rodas napao je i njene pesme. Kasnije je pričala da je te pesme pisala gotovo bez prestanka, a zatim ih iznova skraćivala i menjala, dok ne bi ostalo nešto sasvim malo, „kao koštica masline”.

Njene jezike treba razlikovati. U Parizu je objavila dve knjige na francuskom kod malog izdavača Gija Levisa Manoa: Cinq fois (Pet puta, 1949) i La Frange des mots (Rese reči, 1954). Prevela je i grčke narodne pesme na francuski u knjizi Chants populaires des Grecs (1951). Na grčkom je napisala Κρυφοχώρι (Skriveno selo, 1951), a njene grčke pesme sabrane su u knjizi Έρως μελαχρινός (Tamnokosi Eros, 1979). 7 × 3 (1984) sadrži tekstove na grčkom, francuskom i engleskom, a Το δίχως άλλο (Bez pogovora, 1985) bila je njena poslednja zbirka.

Njene pesme su kratke, čulne i pune iznenađujućih slika tela, prirode i svakodnevnih stvari. Sama je svoje pisanje nazivala postnadrealističkim (μεταϋπερρεαλιστικό).

Dugo je Hadzilazaru imala malo čitalaca, ali je posle njene smrti interesovanje poraslo. Ikaros i dalje izdaje Ποιήματα 1944–1985; Hristos Danil objavio je 2012. njenu ilustrovanu biografiju, a 2013. izašla su njena pisma iz Pariza Embirikosu (1946–1947). Književni časopis Χάρτης (Hartis) posvetio joj je 2022. veliki temat, u kojem se pisalo i o pozorišnoj predstavi zasnovanoj na njenim pesmama. Prema novinaru Statisu Cangarusijanosu, Manos Hadžidakis nazvao je njeno delo „ženskom poezijom, samom strašću”.

Probajte: pročitajte naglas grčki naslov Μάης, Ιούνης και Νοέμβρης, zapišite pored njega zvanične oblike Μάιος, Ιούνιος i Νοέμβριος, a zatim recite svoj datum, na primer «Γεννήθηκα στις 3 Μαΐου» (rođen/rođena sam 3. maja).

• Govorila je da je trojezična: zbog selidbi roditelja najpre je naučila engleski, zatim italijanski, a grčki tek po povratku u Grčku.
• Kako je govorila, metafizičke i filozofske misli dolazile su joj na francuskom, a grčku reč često je uzalud tražila.
• Više je volela neposredno εσύ (ti) od učtivog εσείς (Vi) i nazivala ga je „korakom ka prijateljstvu”.
• Korice njene prve knjige krasio je četvorobojni drvorez slikara Diamantopulu i Manusakisa.