Pandelis Prevelakis

Prevelakis je rođen u Retimnu 3. marta 1909. (18. februara po starom kalendaru koji se tada koristio na Kritu), kada je Krit još bio autonomna država pod nominalnom vlašću sultana, i odrastao je u gradu u kome su grčki hrišćani i kritski muslimani živeli jedni pored drugih, sve dok razmena stanovništva 1923. nije poslala muslimane u Tursku. Studirao je u Atini i Parizu, a 1926, još sasvim mlad, upoznao je Nikosa Kazancakisa, dvadeset šest godina starijeg. Susret je prerastao u prijateljstvo koje je trajalo do Kazancakisove smrti 1957: putovali su zajedno, a Kazancakis mu je napisao stotine pisama o svom radu, svojim sumnjama i svojim borbama s kritičarima i Crkvom.

Prevelakis je postao istoričar umetnosti; njegova doktorska disertacija o El Greku na Kritu i u Italiji prihvaćena je na Univerzitetu u Solunu 1935. Od 1939. predavao je istoriju umetnosti na Atinskoj školi likovnih umetnosti. Uporedo s predavanjem objavljivao je romane, drame, pesme i eseje od tridesetih do sedamdesetih godina. Godine 1977. izabran je za redovnog člana Atinske akademije. Posle Kazancakisove smrti postao je čuvar njegove uspomene, objavljujući studije o njegovom delu i veliku zbirku njegovih pisama. Umro je u svojoj kući u Ekaliju, severno od Atine, 15. marta 1986.

Το χρονικό μιας πολιτείας (Hronika jednog grada, 1938) kratka je, lirska knjiga o Retimnu: o njegovoj venecijanskoj luci i tvrđavi, turskim četvrtima, zanatima i likovima, i o sporom kraju mešovitog društva koji je došao s odlaskom muslimana. Napola memoari, napola hronika, napisana s ljubavlju i ironijom, ona je i dalje njegovo najomiljenije delo.

Njegovi veći poduhvati su dve trilogije. Ο Κρητικός (Kritjanin), koju čine Το δέντρο (Drvo, 1948), Η πρώτη λευτεριά (Prva sloboda, 1949) i Η πολιτεία (Grad, 1950), prati jednu kritsku porodicu i njeno ostrvo kroz ustanke devetnaestog veka do ujedinjenja s Grčkom. Οι δρόμοι της δημιουργίας (Putevi stvaranja) počinje romanom Ο ήλιος του θανάτου (Sunce smrti, 1959), pričom o dečaku siročetu koji odrasta kod tetke u kritskom selu tokom ratova iz 1910-ih, knjigom o tuzi, zemlji i prvim treptajima jednog pisca; nastavlja se romanima Η κεφαλή της Μέδουσας (Meduzina glava, 1963) i Ο άρτος των αγγέλων (Hleb anđela, 1966). Njegov stil je klasičan i uzdržan, tema gotovo uvek Krit. Među njegovim publicističkim delima, knjige o Kazancakisu i izdanje Τετρακόσια γράμματα του Καζαντζάκη στον Πρεβελάκη (Četiri stotine Kazancakisovih pisama Prevelakisu, 1965) obavezno su štivo za svakoga ko proučava Kazancakisa.

U Retimnu je Prevelakis pisac grada. Hronika jednog grada tamo se čita gotovo kao vodič kroz stari grad, a posetioci mogu da prošetaju od venecijanske luke do Fortece i kroz stare četvrti koje on opisuje. Malo je grčkih gradova koje je neko od njihove dece opisao s toliko ljubavi. Za čitaoce Kazancakisa on je nezamenljiv: pisma koja je objavio najbolji su prozor u život i delo starijeg pisca. Dobra ideja: pročitajte prve stranice dela Το χρονικό μιας πολιτείας na grčkom, zatim prošetajte starim gradom Retimna, ili ga pogledajte na mapi, i pronađite mesta koja on imenuje.

• Upoznao je Kazancakisa 1926, kada je imao sedamnaest godina, i ostao mu prijatelj do Kazancakisove smrti 1957.
• Kazancakis mu je napisao stotine pisama; Prevelakis je četiri stotine njih objavio 1965.
• Osim što je bio romanopisac, bio je i istoričar umetnosti koji je pisao o El Greku i predavao na Atinskoj školi likovnih umetnosti.
• Izabran je u Atinsku akademiju 1977.