Janis Papajoanu

Papajoanu je rođen 1913. godine u Kiosu (Κίος, danas Gemlik u Turskoj), starom grčkom gradu na južnoj obali Mramornog mora. Godine 1922, kada se grčka vojska slomila u Maloj Aziji, grčko stanovništvo Kiosa moralo je da ode, a devetogodišnji dečak stigao je s porodicom u Grčku među više od milion izbeglica. Kao i većina njih, stigli su gotovo bez ičega i počeli iznova u siromašnim četvrtima prestonice, nastanivši se u Cicifijesu, kraj mora između Atine i Pireja.

Upravo se u izbegličkim četvrtima Atine i Pireja dvadesetih i tridesetih godina uobličio rebetiko, kao susret kafanske muzike Smirne i Carigrada s pesmama pirejskog podzemlja. Papajoanu je odrastao u tom svetu. Buzuki je naučio kao mladić, svirao je po tavernama i od kraja tridesetih počeo da snima. Morao je da radi pod cenzurom Metaksasove diktature (1936–1941), koja je zabranjivala pesme o hašišu i podzemlju, pa se, kao i njegove kolege, okrenuo ljubavnim pesmama i prizorima gradskog života.

Njegove najplodnije godine bile su četrdesete i pedesete, posle Okupacije, kada je rebetiko postao popularna pesma cele zemlje, a veliki pevači tog doba snimali su njegovu muziku. Nastavio je da komponuje i nastupa sve do 1972, kada je poginuo u saobraćajnoj nesreći vraćajući se u zoru s posla kući.

Papajoanu pripada generaciji koja je rebetiko iz hašiš-jazbina tridesetih prenela do masovne publike posleratnih godina. Kao svirača buzukija cenili su ga zbog čistog, izražajnog stila u klasičnoj tradiciji sa tri hora žica; kao kompozitor napisao je veliki broj pesama u glavnim plesnim ritmovima rebetika, ζεϊμπέκικο (zejbekiko), χασάπικο (hasapiko) i τσιφτετέλι (čiftečeli).

Njegove teme su teme gradske sirotinje: ljubav i ljubomora, noć i taverna, dostojanstvo μάγκας, snalažljivog momka iz kraja, a ispod svega sećanje na iskorenjenost. Πριν το χάραμα (Pre svitanja) pesma je koju zna većina ljudi; sam njen naslov priziva poslednje sate noći u taverni, kada muzika traje do zore. Πέντε Έλληνες στον Άδη (Pet Grka u Hadu) bila je još jedan veliki hit, a Μοδιστρούλα (Mala krojačica), Καπετάν Αντρέας Ζέππος (Kapetan Andreas Zepos) i Φοβάμαι μη σε χάσω (Bojim se da te ne izgubim) klasici su žanra. U instrumentalnoj kompoziciji Σούρουπο στις Τζιτζιφιές (Sumrak u Cicifijesu) može se čuti njegovo sviranje.

Mnoge njegove pesme danas se pevaju a da ljudi ne znaju ko ih je napisao, što je sudbina velikog dela rebetika. Za stručnjake, međutim, Papajoanu stoji uz Vamvakarisa i Cicanisa među kompozitorima koji su žanru dali njegov klasični oblik.

Da biste upoznali Papajoanua, poslušajte snimak pesme Πριν το χάραμα, a zatim otiđite u ρεμπετάδικο, tavernu sa živim rebetikom, gde su njegove pesme deo standardnog repertoara; muzičari će ih znati čak i ako publika ne zna ime kompozitora. Njegove pesme nalaze se u većini antologija klasičnog rebetika, a mlađa generacija ih je ponovo otkrila tokom obnove rebetika sedamdesetih i osamdesetih godina. U Nea Kiosu kod Argosa sećanje na stari Kios i dalje je živo. Njegov život je i dobar ulaz u priču o izbeglicama iz 1922, koja je oblikovala modernu grčku muziku.

• Rođen je u Kiosu, današnjem Gemliku u Turskoj, a u Grčku je došao kao izbeglica sa devet godina.
• Ceo gradić na Peloponezu, Nea Kios kod Argosa, osnovale su izbeglice iz njegovog rodnog mesta.
• Kao i drugi rebeti, morao je da prilagodi svoje pesme cenzuri Metaksasove diktature, koja je zabranjivala pesme o hašišu.
• Mnogi Grci umeju da pevaju njegove pesme ne znajući njegovo ime.