Život
Papantoniu je rođen 1877. u Karpenisiju, gradiću okruženom jelovim šumama i visokim vrhovima Evritanije u Centralnoj Grčkoj. Planine njegovog detinjstva pratile su ga celog života i postale poprište njegove najpoznatije knjige. Kao mladić preselio se u Atinu, gde je počeo da piše za novine i književne časopise; objavljivao je pesme, kratke prozne tekstove i prikaze, i ubrzo postao poznat kao oštar i elegantan kritičar.
Od 1908. do 1910. živeo je u Parizu kao dopisnik atinskog lista Εμπρός, pišući o francuskom životu i umetnosti, i vratio se sa širokim poznavanjem evropskog slikarstva. Bio je uvereni δημοτικιστής, pristalica demotskog grčkog, u dugoj borbi poznatoj kao «γλωσσικό ζήτημα» (jezičko pitanje) protiv učene, arhaizujuće katarevuse.
Godine 1917. vlada Elefteriosa Venizelosa pokrenula je reformu koja je uvela demotski grčki u prve razrede osnovne škole, a predvodili su je pedagozi Aleksandros Delmuzos, Dimitris Glinos i Manolis Trijandafilidis. Od Papantoniua je zatraženo da napiše čitanku, a rezultat je bio Τα ψηλά βουνά (1918). Godine 1918. imenovan je i za direktora Nacionalne galerije u Atini, s kojom je ostao povezan do smrti. Godine 1938. izabran je za člana Atinske akademije. Umro je u Atini 1. februara 1940.
Dela
Τα ψηλά βουνά (Visoke planine) priča o grupi školskih dečaka koji sa svojim učiteljem provode leto u planinama. Daleko od grada sami grade kolibe, kuvaju, dele poslove među sobom, postavljaju sopstvena pravila i uče od šume, životinja, pastira i vremena. Svako poglavlje je mala avantura, i svaka avantura nečemu uči: saradnji, odgovornosti, ljubavi prema prirodi i grčkom selu. Jezik je jednostavan, živ demotski, grčki svakodnevnog govora, napisan da ga deca čitaju sa zadovoljstvom.
To je bilo revolucionarno. Do tada su grčka deca učila da čitaju iz knjiga na katarevusi, jeziku kojim kod kuće nisu govorila. Nove čitanke, od kojih je Τα ψηλά βουνά najpoznatija, konzervativci su napadali kao opasne po veru i naciju. Posle izbora 1920. nova vlada povukla ih je iz škola. Knjiga se kasnije vratila u škole i od tada se stalno ponovo štampa.
Papantoniu je bio i istančan prozni pisac, kao u pesmama u prozi iz Πεζοί ρυθμοί (Prozni ritmovi, 1923), i decenijama jedan od vodećih likovnih kritičara u Grčkoj, koji je u novinama pisao o grčkom i evropskom slikarstvu.
Nasleđe u današnjoj Grčkoj
Τα ψηλά βουνά i danas se štampa, a mnogi stariji Grci sećaju se da su je čitali u školi; za onoga ko uči jezik to je prirodna prva «prava» knjiga, jer je njen grčki jasan i blizak današnjem jeziku. U Karpenisiju ga pamte kao pisca tog grada, a okolne planine, Veluhi i šume Evritanije, upravo su pejzaž knjige: šetnja tamo najbolji je komentar. Istorije grčkog obrazovanja uvek ga pominju zajedno sa Delmuzosom, Glinosom i Trijandafilidisom kao deo borbe koja je demotski učinila jezikom grčkih škola.
Da li ste znali?
- Τα ψηλά βουνά (1918) bila je jedna od prvih zvaničnih grčkih školskih knjiga napisanih na demotskom, a ne na katarevusi.
- Posle promene vlade 1920. knjiga je povučena iz škola, da bi se kasnije vratila.
- Za direktora Nacionalne galerije u Atini imenovan je 1918, iste godine kada je izašla njegova čitanka.
- Planine iz knjige su planine njegove rodne Evritanije oko Karpenisija.
Glavna dela
| Grčki naslov | Naslov | Godina |
|---|---|---|
| Τα ψηλά βουνά | Visoke planine (školska čitanka) | 1918 |
| Διευθυντής της Εθνικής Πινακοθήκης | Direktor Nacionalne galerije u Atini | 1918 |
| Χελιδόνια | Laste (pesme za decu) | 1920 |
| Πεζοί ρυθμοί | Prozni ritmovi (pesme u prozi) | 1923 |
| Μέλος της Ακαδημίας Αθηνών | Izabran u Atinsku akademiju | 1938 |
Iz dela
Slike u javnom domenu sa Vikimedijine ostave.
Stih koji vredi zapamtiti
Τα ψηλά βουνά
Ta psila vouna
Visoke planine
