Jorgos Teotokas

Teotokas je rođen u Carigradu 27. avgusta 1905. u imućnoj grčkoj porodici; oba roditelja bila su sa Hiosa, a otac je studirao pravo. Detinjstvo je proveo u velikom kosmopolitskom gradu, svetu koji će opisati u Λεωνής, a 1922, godine maloazijske katastrofe, porodica se nastanila u Atini. Studirao je pravo na Univerzitetu u Atini, a krajem dvadesetih nastavio je studije u Parizu i Londonu, godinama koje su ga otvorile prema evropskoj književnosti i idejama.

Po povratku u Atinu objavio je 1929. Ελεύθερο πνεύμα pod pseudonimom Orestis Digenis, i taj tekst ga je učinio glasnogovornikom nove književne generacije, generacije Seferisa, Elitisa, Venezisa i Kozmasa Politisa. Radio je kao advokat, ali pisanje je bilo njegov život: romani, pripovetke, drame, eseji, putopisi i članci o politici. Bio je uvereni demokrata i liberal, protivnik diktature i s desnice i s levice, a posle građanskog rata zalagao se za pomirenje Grka. Dva puta je bio generalni direktor Narodnog pozorišta, 1945–46, odmah posle okupacije, i ponovo 1952–53. Mnogo je putovao, pisao o Kipru i Sjedinjenim Državama i dugo godina vodio dnevnik. Umro je u Atini 30. oktobra 1966, nekoliko meseci pre vojnog udara iz aprila 1967. kojeg se pribojavao.

Ελεύθερο πνεύμα (Slobodni duh, 1929) kratak je, borben esej. Grčka proza, tvrdio je Teotokas, bila je zarobljena u selu i narodnoj bajci, u nostalgiji i u starom sporu o jeziku. Grčkoj su bili potrebni pisci koji gledaju moderni grad, Evropu, ideje i pojedinca, a da pritom ostanu Grci. Esej je čitan kao deklaracija nezavisnosti, a generacija koja je usledila prihvatila ga je kao svoj program.

Njegov roman Αργώ (Argo, dva toma, 1933. i 1936) pokušaj je velikog modernog grčkog romana: široka slika Atine dvadesetih, sa grupom studenata punih političkih snova, komunista, nacionalista i idealista, koji poput Argonauta plove ka budućnosti koju ne mogu da vide. Λεωνής (Leonis, 1940) kraći je i nežniji: priča o dečaku koji odrasta u Carigradu tokom Prvog svetskog rata, sve do kraja tog grčkog sveta; njegove stranice nalaze se u grčkim školskim knjigama. Ιερά οδός (Sveti put, 1950), koji je kasnije dovršio u veliki roman Ασθενείς και οδοιπόροι (Bolesnici i putnici, 1964), prati grčko društvo kroz okupaciju i građanski rat. Pisao je i drame inspirisane grčkom tradicijom i istorijom, među njima Το γεφύρι της Άρτας (Most na Arti, 1942). Njegovi dnevnici, objavljeni posle smrti kao Τετράδια ημερολογίου (Sveske dnevnika), jedno su od najboljih svedočanstava o grčkom intelektualnom životu njegovog vremena.

Grčki učenici upoznaju Teotokasa kroz Λεωνής, čije su scene iz carigradskog detinjstva u čitankama, i kroz Ελεύθερο πνεύμα, tekst koji navodi svaka istorija novogrčke književnosti kada govori o Generaciji tridesetih. Αργώ ostaje roman koji se preporučuje onome ko želi da razume političke strasti međuratne Atine. Njegovi eseji o demokratiji i o grčkom jeziku i dalje se citiraju u javnim raspravama. Za učenika je Λεωνής dobra polazna tačka: kratka, jasna knjiga o svetu jednog dečaka u Carigradu, Gradu koji Grci i danas jednostavno zovu η Πόλη, napisana modernim, čitljivim grčkim jezikom.

• Svoj manifest Slobodni duh objavio je 1929, pre tridesete, pod pseudonimom Orestis Digenis.
• Njegov roman Argo nosi ime po brodu Jasona i Argonauta.
• Bio je generalni direktor Narodnog pozorišta 1945–46, odmah posle oslobođenja Grčke.
• Umro je u oktobru 1966, nekoliko meseci pre diktature pukovnika na koju je upozoravao.