Lisip

Lisip je poticao iz Sikiona, grada blizu Korinta sa snažnom tradicijom slikarstva i obrade bronze. Tačni datumi njegovog rođenja i smrti nisu poznati. Rimski pisac Plinije Stariji smešta njegov vrhunac u 113. olimpijadu (328–325. pre n. e.), doba Aleksandra Velikog, a njegove narudžbine ukazuju na dugu karijeru kroz veći deo druge polovine IV veka pre n. e. Plinije navodi, pozivajući se na grčkog istoričara Durisa sa Samosa, da Lisip nije imao učitelja i da je počeo kao običan livac bronze. Kada je pitao slikara Eupompa kog ranijeg majstora da sledi, ovaj je pokazao na gomilu ljudi i odgovorio da treba podražavati samu prirodu, a ne drugog umetnika. To je kasnija anegdota, a ne savremeno svedočanstvo.

Lisip je postao vajar najtešnje povezan sa Aleksandrom. Plutarh piše da su njegove statue najbolje prikazivale Aleksandrov izgled, uključujući blagi nagib vrata, i da je sam Aleksandar smatrao samo Lisipa dostojnim da ga prikazuje. Plinije dodaje da je Lisip prikazao Aleksandra u mnogim delima, počevši od njegovog detinjstva. Priča i čuvenu priču: vajar je od honorara za svaku statuu odvajao po jedan zlatnik, a posle njegove smrti naslednik je pronašao oko 1500 novčića. Broj je možda preteran, ali pokazuje njegov glas izuzetno plodnog stvaraoca. Plinije navodi njegove sinove Laipa, Boeda i Eutikrata kao vajare obučene u njegovoj radionici.

Lisip je radio uglavnom u bronzi, i gotovo nijedna njegova originalna statua nije sačuvana. Poznajemo ih iz antičkih opisa, postolja sa natpisima i kasnijih kopija, pa svako pripisivanje zahteva oprez. Plinije kaže da je promenio kvadratnije proporcije starijih statua: glave su postale manje, tela vitkija, a kosa detaljnija, tako da su figure izgledale više. Plinije prenosi i vajarevu izreku: raniji umetnici pravili su ljude kakvi jesu, a on kakvi se čine.

Njegov najslavniji atleta bio je Αποξυόμενος (onaj koji se struže). Bronza je prikazivala mladića koji posle vežbanja skida ulje i pesak sa ruke strigilom, zakrivljenim metalnim strugačem. U Rimu ju je Agripa postavio ispred svojih termi; prema Pliniju, car Tiberije ju je preneo u svoju spavaću sobu, dok ga protesti u pozorištu nisu primorali da je vrati. Mermerna kopija pronađena u Trastevereu 1849. danas je u Vatikanskim muzejima. U Delfima se mermerna statua atlete Agije, iz porodičnog spomenika Daoha iz Farsala, smatra verovatnom kopijom Lisipove bronze. Druga dela poznajemo samo iz tekstova: bronzanog Zevsa u Tarentu visokog četrdeset lakata, statuu Καιρός (pravog trenutka) i mnoge figure Herakla. Ogromni Herkul Farneze u Napulju, potpisan od kopiste Glikona, sledi Lisipov uzor.

Lisip pomaže da se razume prelaz od klasične ka helenističkoj skulpturi, a njegov uticaj je dosegao daleko: Plinije kaže da je njegov učenik Hares iz Linda napravio Rodoski kolos. U Grčkoj se njegov stil najjasnije vidi u Arheološkom muzeju u Delfima, gde Agija stoji uz Daohovu grupu. Za kratak zadatak otvorite fotografiju vatikanskog Apoksiomena i napišite tri rečenice na novogrčkom koje počinju sa Πριν από την άσκηση (Pre vežbanja), Τώρα (Sada) i Μετά (Posle). Na primer: Πριν από την άσκηση άλειψε το σώμα του με λάδι (Pre vežbanja namazao je telo uljem). Zatim dodajte jednu pasivnu rečenicu, kao Το άγαλμα σώζεται σε αντίγραφο (Statua je sačuvana u kopiji). Zapamtite da fotografija prikazuje rimsku mermernu kopiju, a ne Lisipovu izgubljenu bronzu.

• Prema Pliniju, rimski narod je vikao u pozorištu dok Tiberije nije vratio Apoksiomena.
• Rodoski kolos napravio je Hares iz Linda, koga Plinije naziva Lisipovim učenikom.
• Plinije navodi da je kolosalni Zevs u Tarentu bio tako dobro uravnotežen da ga oluje nisu mogle oboriti.
• Pesnik Posidip napisao je epigram u kojem Lisipova statua Kairosa odgovara na pitanja prolaznika.