Janis Moralis

Moralis je rođen u Arti, u Epiru, 23. aprila 1916. Sa svega petnaest godina, 1931, upisao je Atinsku školu lepih umetnosti, gde je kratko učio kod Konstantinosa Partenisa, a zatim kod Umberta Argirosa, i naučio grafiku u radionici Janisa Kefalinosa, koga je kasnije nazvao «ocem, učiteljem i prijateljem». Diplomirao je 1936, a sledeće godine stipendija Atinske akademije odvela ga je u Rim, pa u Pariz, gde je, između ostalog, studirao mozaik. Drugi svetski rat vratio ga je u Grčku.

Pripada «generaciji tridesetih», umetnicima i piscima poput Gike, Caruhisa, Seferisa i Elitisa, koji su tražili modernu umetnost koja bi bila i duboko grčka. Godine 1947. izabran je za nastavnika na Školi lepih umetnosti, gde je 1957. postao redovni profesor, i tamo je predavao do 1983, oblikujući generacije grčkih slikara. Godine 1958. predstavljao je Grčku na Venecijanskom bijenalu zajedno sa Caruhisom i vajarom Lazarosom Sohosom. Dobio je Orden Feniksa 1965, Nagradu za umetnost Atinske akademije 1979. i veliku retrospektivu u Nacionalnoj galeriji 1988, kada joj je poklonio veliku grupu dela. Slikao je gotovo do kraja svog dugog života i umro u Atini 20. decembra 2009, u devedeset trećoj godini.

Moralis je počeo osetljivim, realističnim slikarstvom portreta i figura u mekim bojama. Od pedesetih godina njegova umetnost postaje sve geometrijskija: tela se pretvaraju u krivine i ravni, lica u ovale, a boja u ravne, tople površine okera, bele, zemljano crvene i plave. Njegove teme su malobrojne i stalne: mlade žene, ljubavnici, akt, more, grčka svetlost. Figure su istovremeno moderne i antičke; podsećaju na mir arhajske skulpture i nadgrobne stele Keramikosa.

Ta veza sa antičkom funeralnom umetnošću najjasnija je u Επιτύμβια (Nadgrobne kompozicije), seriji slika o smrti i rastanku, izloženoj 1963, koja spada među njegova remek-dela; kasnije ju je poklonio Nacionalnoj galeriji. Moralis je radio i u monumentalnim razmerama: za atinski Hilton, otvoren početkom šezdesetih, osmislio je ogromne gravirane mermerne kompozicije koje prekrivaju njegove fasade. Radio je scenografije i kostime za ples i pozorište, od baleta Έξι λαϊκές ζωγραφιές (Šest narodnih slika, 1951), uz muziku Manosa Hadzidakisa, do Eshilovih Ικέτιδες (Pribeglice, Narodno pozorište, Epidaur, 1964) i predstave Οιδίπους Τύραννος (Kralj Edip) Karolosa Kuna u londonskom pozorištu Aldwych 1968. Ilustrovao je i izdanja pesnika svoje generacije, Seferisa i Elitisa, za izdavačku kuću Ikaros, a njegovi crteži dele istu jasnoću sa pesmama.

Svako ko prošeta Bulevarom Vasilisis Sofias u Atini može da vidi Moralisovo delo: rezbarena mermerna fasada Hiltona jedan je od simbola grada. U Nacionalnoj galeriji Επιτύμβια i mnoge druge slike deo su stalne postavke, a njegova dela nalaze se u mnogim grčkim javnim i privatnim zbirkama. Njegovi geometrijski ljubavnici pojavljuju se na koricama knjiga, plakatima i u školskim udžbenicima likovne kulture, a izdanja Elitisa i Seferisa koja je ilustrovao i danas se štampaju. Mnogim Grcima njegovi topli okeri i mirna lica izgledaju jednostavno kao «Grčka»; pokušajte da na grčkom opišete jednu njegovu sliku: boje, oblike, osećanja.

• Upisao je Atinsku školu lepih umetnosti sa petnaest godina, 1931.
• Predavao je u istoj školi više od trideset pet godina, od 1947. do 1983.
• Mermerne kompozicije na fasadama atinskog Hiltona bile su njegov projekat, naručen 1959.
• Predstavljao je Grčku na Venecijanskom bijenalu 1958. zajedno sa Janisom Caruhisom.