Heraklit

O Heraklitovom životu ne zna se gotovo ništa pouzdano. Rođen je oko 535. p. n. e. u Efesu, jonskom gradu čuvenom po Artemidinom hramu, u aristokratskoj porodici koja je nosila nasledni naziv «kralja» grada; prema Diogenu Laertiju, našem glavnom izvoru, odrekao ga se u korist brata. Pripadao je generaciji posle prvih filozofa susednog Mileta, Talesa i Anaksimandra, i poznavao je njihove ideje, kao i ideje Pitagore i pesnika, kojima se svima podsmevao: «mnogoznalaštvo ne uči pameti».

Antički biografi ga prikazuju kao gordog, usamljenog čoveka koji je prezirao sugrađane, naročito pošto su proterali njegovog prijatelja Hermodora, i koji je radije igrao koščice s decom u hramu nego što je učestvovao u politici. Kaže se da je napisao jednu jedinu knjigu i položio je u Artemidin hram, možda da bi je čitali samo ozbiljni. Kasnija tradicija nazvala ga je «filozofom koji plače», nasuprot Demokritu koji se smeje, i pričala nepouzdane priče o njegovoj smrti od vodene bolesti oko 475. p. n. e.

Istorijski je važna knjiga. Napisana jonskom prozom, kratkim rečenicama nalik proročanstvima, čitali su je i citirali Platon, Aristotel i stoici, i samo zahvaljujući takvim citatima sačuvani su njeni fragmenti. U V veku njegovi sledbenici, «heraklitovci», doveli su njegovu ideju sveopšte promene do krajnosti, a Platonova slika učenja u kojem ništa ne miruje delimično je njihovo delo.

Heraklitova knjiga, kasnije nazvana Περί φύσεως (O prirodi), navodno je imala tri dela: o vasioni, o politici i o bogovima. Fragmenti pokazuju jednu misao viđenu s mnogo strana. Prvo, sve se menja: «na one koji ulaze u iste reke uvek druge i druge vode naviru» (fragment 12), rečenica koju je Platon sažeo kao «πάντα χωρεῖ καὶ οὐδὲν μένει», sve se kreće i ništa ne ostaje, odakle potiče popularno «τα πάντα ρει». Drugo, promena nije haos nego napetost između suprotnosti kojima su potrebne jedna drugoj: dan i noć, put naviše i put naniže su «jedan te isti» (60), i «rat je otac svega i kralj svega» (53). Treće, iza te napetosti stoji λόγος, reč koja znači i «govor» i «razum», skrivena mera zajednička svim stvarima, koju većina ljudi ne čuje čak ni pošto im je rečena (1, 2).

Fizička slika tog poretka je vatra: kosmos nije stvorio nijedan bog ni čovek, «nego je uvek bio, jeste i biće večno živa vatra, koja se po meri pali i po meri gasi» (30). Drugi fragmenti su ličniji: «istraživao sam samog sebe» (101); «karakter je čoveku sudbina», ἦθος ἀνθρώπῳ δαίμων (119); «priroda voli da se skriva» (123); gospodar delfskog proročišta «niti govori niti skriva, nego daje znak» (93), a upravo tako piše i sam Heraklit. Njegov namerno dvosmislen stil, s rečima koje se mogu čitati u dva smera, učinio ga je «Mračnim» (ὁ Σκοτεινός) već u antici.

U grčkom je Heraklit pre živa izreka nego mrtav pisac. «Τα πάντα ρει» kaže se za sve što se menja, od politike do cena, i daje ime prodavnicama, brodićima i televizijskim emisijama; «δεν μπαίνεις δύο φορές στο ίδιο ποτάμι» je česta izreka, a za nekoga čije je reči teško pratiti može se reći da je «σκοτεινός σαν τον Ηράκλειτο». Gimnazijalci se sa fragmentima sreću na časovima filozofije, obično pored Parmenida, njegovog velikog protivnika, koji je poricao da se išta uopšte menja. Sam Efes, kod današnjeg Selčuka u Turskoj, jedno je od najposećenijih antičkih nalazišta na svetu, i učenik može da prošeta njegovom mermernom ulicom i stane tamo gde se nekada uzdizao Artemidin hram, čuvar njegove knjige. Čitanje fragmenata na grčkom, nekoliko reči odjednom, najbolja je moguća vežba sporog, pažljivog čitanja.

• Poticao je iz porodice koja je nosila nasledni naziv kralja Efesa i, prema predanju, ustupio ga je bratu.
• Svoju jedinu knjigu položio je u Artemidin hram, jedno od sedam svetskih čuda antičkog sveta.
• Čuveno «τα πάντα ρει» ne pojavljuje se baš tim rečima u njegovim sačuvanim fragmentima; to je kasniji sažetak njegovog učenja, zasnovan na Platonovom svedočanstvu «πάντα χωρεῖ».
• Stari su ga uparivali s Demokritom kao filozofa koji plače i onog koji se smeje, kontrast koji su slikari voleli od renesanse naovamo.