Dimitris Mitropulos

Mitropulos je rođen u Atini 1896. u duboko religioznoj porodici; kao dečak je čak razmišljao da postane monah, a monaški ideal siromaštva i služenja pratio ga je ceo život. Studirao je klavir i kompoziciju na Atinskom konzervatorijumu, gde je u maju 1919. izvedena njegova opera Soeur Béatrice po Meterlinku. Godine 1920. otišao je na studije u Brisel, a zatim u Berlin, gde je radio sa kompozitorom i pijanistom Feručom Buzonijem i bio pomoćnik dirigenta u Berlinskoj državnoj operi.

Po povratku u Atinu sredinom dvadesetih postao je dirigent orkestra konzervatorijuma. Međunarodni proboj došao je u Berlinu 1930: kada je solista Trećeg klavirskog koncerta Prokofjeva otkazao, Mitropulos je odsvirao klavirsku deonicu i dirigovao Berlinskom filharmonijom sa klavijature. Usledili su pozivi širom Evrope, a zatim i iz Amerike. Godine 1937. postao je muzički direktor Simfonijskog orkestra Mineapolisa, koji je vodio do 1949, a 1946. postao je američki državljanin. Godine 1949. prešao je u Njujoršku filharmoniju, isprva deleći mesto sa Leopoldom Stokovskim, a zatim, od 1951. do 1957, kao jedini muzički direktor; nasledio ga je Leonard Bernstajn, koga je ohrabrivao dok je bio mlad. Od 1954. redovno je dirigovao i u Metropoliten operi. Posle srčanih udara 1952. i 1959. nastavio je da radi, a 2. novembra 1960. srušio se i umro tokom probe Treće simfonije Malera u milanskoj Skali.

Mitropulos je bio dirigent izuzetnog intenziteta. Dirigovao je golim rukama, bez palice, a učestvovalo je celo njegovo telo: muzičari i kritičari opisivali su njegove pokrete kao grebanje, drhtanje, gotovo rvanje sa zvukom. Njegovo pamćenje bilo je legendarno. Učio je napamet ogromne i složene partiture, simfonije i cele opere, i vodio probe bez nota, dovikujući orkestru napamet brojeve strana i taktova.

Njegov repertoar bio je smeo koliko i njegov stil. U vreme kada je američka publika želela uglavnom klasike, borio se za muziku svog veka: Šenberga, Berga, Kršeneka, Prokofjeva, a pre svega Malera, čije su se simfonije tada retko izvodile i kojima je pomogao da se vrate. Njegovo koncertno izvođenje Bergove opere Wozzeck (Vocek) u Njujorku 1951. bilo je prekretnica. U Metropoliten operi dirigovao je svetskom praizvedbom Vanessa (Vanesa) Semjuela Barbera 1958, kao i Verdijem, Pučinijem i Štrausom. Kao mladić je i komponovao, u stilu pod uticajem grčke narodne muzike i modernizma, ali je napustio komponovanje da bi se posvetio dirigovanju. Van podijuma živeo je skromno i poklanjao velik deo onoga što je zarađivao. Za mnoge muzičare svog vremena bio je primer umetnosti kao poziva, a ne karijere.

U Atini Μέγαρο Μουσικής Αθηνών (Atinska koncertna dvorana Megaron) ima salu nazvanu po njemu, Αίθουσα «Δημήτρης Μητρόπουλος», u kojoj se koncerti održavaju tokom cele sezone, pa možete doslovno otići na koncert u njegovo ime. Snimci Mitropulosa sa Njujorškom filharmonijom i Metropoliten operom i dalje se ponovo objavljuju i lako se nalaze na internetu. Grčki radio i koncertna društva redovno obeležavaju njegove godišnjice. Za učenika, rečnik njegove karijere je rečnik svakog grčkog koncertnog programa: ο μαέστρος, η ορχήστρα, η συμφωνία, η πρόβα.

• Godine 1930. odsvirao je solističku deonicu Trećeg klavirskog koncerta Prokofjeva i istovremeno dirigovao Berlinskom filharmonijom.
• Dirigovao je bez palice i vrlo često bez partiture.
• Umro je 2. novembra 1960. tokom probe Treće simfonije Malera u Skali.
• Leonard Bernstajn, koga je rano ohrabrivao, nasledio ga je u Njujorškoj filharmoniji.