Tasos Livaditis

Livaditis je rođen u Atini 20. aprila 1922. i odrastao je u običnim četvrtima grada, koje će kasnije ispuniti njegovu poeziju. Upisao je pravo na Atinskom univerzitetu, ali su rat i nemačka okupacija sve prekinuli. Kao mnogi mladi njegove generacije, priključio se pokretu otpora preko levičarskih omladinskih organizacija, i ostao je veran levici veći deo života.

Tokom građanskog rata uhapšen je, a od 1948. do 1951. držan je u logorima u koje je grčka država slala svoje političke protivnike: na ostrvu Limnos, na Makronisosu, zloglasnom logoru za „prevaspitavanje”, i na Agios Efstratiosu, koji Grci zovu Aj Stratis. Tamo je, među drugim prognanim piscima i umetnicima, nastavio da piše; na Makronisosu je započeo pesme zbirke Φυσάει στα σταυροδρόμια του κόσμου. Posle oslobađanja objavio je prvu zbirku 1952. i radio kao novinar, pre svega kao kritičar poezije levičarskog lista Αυγή.

Šezdesetih i sedamdesetih godina njegova poezija se promenila. Razočaranja levice, diktatura 1967–1974. i njegova sopstvena sve veća okrenutost sebi doveli su ga do tišeg, ličnijeg glasa, a poslednjih godina živeo je u Atini skromno, gotovo povučeno. Pisao je do kraja. Umro je u Atini 30. oktobra 1988; njegovi poslednji rukopisi objavljeni su posle njegove smrti.

Livaditisovo delo deli se na dva razdoblja. Rane pesme, od Μάχη στην άκρη της νύχτας (Bitka na rubu noći, 1952) i Φυσάει στα σταυροδρόμια του κόσμου (Duva na raskršćima sveta, 1953) do Καντάτα (Kantata, 1960), duge su, retorične pesme borbe, pisane za drugove i za siromašne, pune nade u bolji svet. One govore o izgnanstvu, o mrtvima građanskog rata, o majkama i radnicima, strastvenim, otvorenim glasom namenjenim čitanju naglas.

Njegovi tekstovi pesama pripadaju istom svetu. S Mikisom Teodorakisom napisao je Δραπετσώνα, pesmu o siromašnoj porodici iz sirotinjskog naselja u Pireju kojoj ruše kuću, i Βρέχει στη φτωχογειτονιά (Pada kiša u sirotinjskoj četvrti), pevanu u filmu Συνοικία το όνειρο (Četvrt snova, 1961). Drapecona, u izvođenju Grigorisa Bitikocisa, postala je klasik šezdesetih.

Od zbirke Νυχτερινός επισκέπτης (Noćni posetilac, 1972) nadalje, a naročito u Βιολέτες για μια εποχή (Ljubičice za jedno doba, 1985) i Μικρό βιβλίο για μεγάλα όνειρα (Mala knjiga za velike snove, 1987), pisao je kratke pesme u prozi, gotovo parabole. Usamljeni čovek prolazi noću kroz grad, razgovara s Bogom, s mrtvima, sa sopstvenim detinjstvom; obični predmeti, stolica, lampa, kaput, postaju čudni i nežni. Ton je melanholičan, ali pun saosećanja i tihog, neočekivanog humora. Ove knjige, koje mnogi kritičari smatraju njegovim najboljim, učinile su ga jednim od najomiljenijih grčkih pesnika kasnog dvadesetog veka.

Livaditis je danas jedan od grčkih pesnika koji se najviše dele: kratki odlomci iz njegovih poznih pesama u prozi neprestano kruže društvenim mrežama, školskim sveskama i posterima, često među ljudima koji nikada nisu pročitali celu knjigu poezije. Njegove sabrane pesme uvek su u prodaji. Δραπετσώνα i Βρέχει στη φτωχογειτονιά i dalje se pevaju, kako u originalnim snimcima tako i u izvođenju mlađih pevača. Učenik može da posluša Drapeconu i prati njenu jednostavnu, dirljivu priču, a zatim da otvori Βιολέτες για μια εποχή i čita samo jednu kratku pesmu dnevno: rečenice su jasne, slike konkretne, a svaki tekst ima tek nekoliko redova.

• Bio je zatočen u logorima na tri ostrva, Limnosu, Makronisosu i Aj Stratisu, pre nego što je objavio ijednu knjigu.
• Njegove rane pesme čitale su se naglas na političkim skupovima; pozne se čitaju nasamo, noću.
• Pesma Δραπετσώνα priča priču o porodici kojoj vlasti ruše baraku.
• Neke od njegovih poslednjih pesama objavljene su tek posle njegove smrti 1988.