Nikos Kazancakis

Kazancakis je rođen u Iraklionu 18. februara 1883, dok je Krit još bio pod osmanskom vlašću, a kritski ustanci iz njegovog detinjstva, u kojima je učestvovao i njegov otac, dali su mu životne teme borbe i slobode. Studirao je pravo u Atini (1902–06) i filozofiju u Parizu (1907–09), gde je slušao predavanja Anrija Bergsona, i vratio se kao pisac ogromnog apetita: Niče, budizam, Lenjin i Hrist proći će kroz njegovo delo. Godine 1911. oženio se Galatijom Aleksiu; brak se okončao, a 1945. oženio se Eleni Samiu, svojom saputnicom od dvadesetih godina.

Godine 1917. pokušao je da vodi rudnik lignita na Maniju sa radnikom po imenu Jorgis Zorbas, poduhvat koji je komercijalno propao i podario mu najslavniji lik. Zatim su usledile decenije putovanja u svojstvu novinara i nemirnog hodočasnika, u Rusiju, Japan, Kinu, Španiju, Egipat, na Sinaj i u Englesku, iz kojih su nastale njegove putopisne knjige Ταξιδεύοντας (Putujući). Od 1933. živeo je uglavnom na ostrvu Egina, gde je napisao Odiseju, a posle rata kratko je bio ministar u grčkoj vladi (1945) i radio za UNESKO u Parizu.

Godine 1948. nastanio se u Antibu na Francuskoj rivijeri i tamo je, u šezdesetim godinama, u jednom neverovatnom stvaralačkom zamahu napisao romane koji su ga proslavili. Više puta je bio nominovan za Nobelovu nagradu, između ostalog 1957, kada ju je dobio Alber Kami. Razboleo se na putovanju u Kinu i umro u Frajburgu, u Nemačkoj, 26. oktobra 1957. Grčka crkva ga je napadala zbog Poslednjeg iskušenja, pa nije sahranjen na groblju, već na bastionu Martinengo venecijanskih zidina Irakliona, iznad grada.

Veći deo života Kazancakis je sebe smatrao pesnikom i filozofom. Njegov kratki kredo Ασκητική (Askeza: Spasitelji Boga, 1927) i njegova Οδύσσεια (Odiseja: moderni nastavak, 1938), nastavak Homera u 33.333 sedamnaestosložna stiha, u kom Odisej ponovo napušta Itaku i završava život na Antarktiku, bili su po njegovom mišljenju delo njegovog života. Danas ih malo ko čita.

Romani napisani posle 1941. sasvim su druga priča. Βίος και Πολιτεία του Αλέξη Ζορμπά (Grk Zorba, 1946) stavlja knjiškog pripovedača pored Zorbe, ostarelog makedonskog radnika koji jede, igra, voli i tuguje celim telom, na kritsku obalu gde pokušavaju da pokrenu rudnik; to je roman o tome kako živeti. Ο Καπετάν Μιχάλης (Kapetan Mihalis, 1953) govori o kritskom ustanku 1889. i o žestokom vođi oblikovanom prema piščevom ocu. Ο Χριστός ξανασταυρώνεται (Hrist ponovo razapet, 1954) prati grčko selo u Maloj Aziji koje postavlja misteriju Hristovih stradanja, a seljani izabrani da igraju Hrista i apostole počinju da žive svoje uloge kada stignu izbeglice. Ο τελευταίος πειρασμός (Poslednje iskušenje, 1955) zamišlja Isusa kao čoveka kog do kraja iskušava običan život; roman mu je doneo neprijateljstvo Pravoslavne crkve i, decenijama kasnije, film Martina Skorsezea. Αναφορά στον Γκρέκο (Izveštaj Greku, 1961), objavljen posthumno, njegova je autobiografija upućena slikaru El Greku, takođe Kritjaninu. Kazancakis je pisao bogatim, osobenim dimotikijem, punim reči kritskog dijalekta koje je skupljao na putovanjima, zbog čega ga je teže čitati nego što bi jednostavne teme nagoveštavale, ali je zato nepogrešivo prepoznatljiv.

Počnite od filma: Grk Zorba (1964) Mihalisa Kakojanisa učinio je sirtaki i Teodorakisovu temu zvukom Grčke u inostranstvu, a ples na plaži citira se svuda, iako je knjiga mračnija i bolja. Aerodrom u Iraklionu nosi ime Nikos Kazancakis, njegov grob na bastionu Martinengo sa epitafom od tri reda mesto je hodočašća, a selo Mirtija, zavičaj njegovog oca, ima Muzej Kazancakisa sa njegovim rukopisima i pisaćim stolom. Odlomci iz njegovih romana i iz Izveštaja Greku nalaze se u školskim čitankama. Njegov epitaf, «Δεν ελπίζω τίποτα. Δε φοβούμαι τίποτα. Είμαι λέφτερος», verovatno je najcitiranija rečenica moderne grčke proze. Njegove knjige prevedene su na desetine jezika, više nego knjige bilo kog drugog grčkog romansijera.

• Njegova Odiseja ima tačno 33.333 stiha, a za njeno dovršavanje trebalo mu je trinaest godina i sedam verzija.
• Pravi Zorba, Jorgis Zorbas, bio je rudar iz Makedonije kog je Kazancakis 1917. unajmio da vodi rudnik lignita na Maniju; rudnik je propao.
• Međunarodni aerodrom u Iraklionu nosi njegovo ime.
• Njegov grob nalazi se na venecijanskim gradskim zidinama Irakliona, van svakog groblja, zbog njegovog sukoba sa Crkvom.