Olija Lazaridu

Olija Lazaridu (piše se i Olia Lazaridou) rođena je u Atini. Studirala je glumu u školi pozorišta Theatro Technis, Umetničkog pozorišta koje je osnovao Karolos Kun, a kasnije je u Parizu pohađala časove kod francuskog reditelja Antoana Viteza. Rano scensko sećanje povezuje je s velikim imenom grčkog pozorišta: 1978. imala je nemu ulogu u predstavi Eli Lambeti Έξι μονόπρακτα (Šest jednočinki). Više od četrdeset godina kasnije, to iskustvo je nadahnulo novu predstavu.

Njena filmska karijera počela je u godinama Novog grčkog filma. Igrala je Veru u filmu Nikosa Nikolaidisa Τα κουρέλια τραγουδάνε ακόμα (Prnje još pevaju, 1979) i glavnu ulogu u filmu Το στίγμα (Žig, 1982). Njene uloge u filmovima Žig, Terirem i Arhanđeo strasti nagrađene su. Godine 2012. dobila je nagradu Grčke filmske akademije za najbolju sporednu žensku ulogu u filmu Παράδεισος (Raj, 2011).

U pozorištu je radila s rediteljima kao što su Lefteris Vojadzis, Teodoros Terzopulos, Vasilis Papavasiliju i Anđela Brusku. Godine 2008. koordinirala je pozorišnu grupu 18 Μποφώρ (18 bofora), koju su činili ljudi što su završili terapijski program 18 Άνω, za Brehtovu predstavu na Atinskom festivalu. Objavila je i, kod izdavača Potamos, malu knjigu kratkih pesama Τα δύσκολα εύκολα (Teško, lako).

Rad Lazaridu kreće se između filma, pozorišta i režije. Na filmu pripada generaciji glumaca koja je oblikovala Novi grčki film sedamdesetih i osamdesetih godina. Kasniji filmovi su Πριν το τέλος του κόσμου (Pre kraja sveta, 1996) i Raj, uloga koja joj je donela nagradu Akademije.

Na sceni često bira tekstove koji počivaju na glasu. U decembru 2016. igrala je zakopanu ženu u drami Semjuela Beketa Ευτυχισμένες μέρες (Srećni dani) u kulturnom prostoru Bios u Atini, u režiji Silvije Liuliu: ženu zaglavljenu u zemlji koja govori gotovo bez prestanka dok pokušava da preživi još jedan „srećan dan”. Godine 2017. igrala je s Dimitrisom Katalejfosom u predstavi Φωνές (Glasovi), mozaiku kratkih jednočinki Harolda Pintera u režiji Manosa Karadzojanisa. Godine 2020. Jorgos Nanuris ju je režirao u predstavi Έξι φορές (Šest puta) u Megaronu, atinskoj koncertnoj dvorani: večeri tekstova Strindberga, Čehova, Koktoa i Šekspira nadahnutoj Lambetinom predstavom iz 1978.

Kao rediteljka postavila je 2021. Dostojevskijev Έγκλημα και τιμωρία (Zločin i kazna) na Sceni Omega Opštinskog pozorišta u Pireju, povodom dvestote godišnjice piščevog rođenja. Među njenim ranijim režijama su Ο γάμος του Καραχμέτη (Karahmetisova svadba) Papadijamandisa i Άσμα ασμάτων (Pesma nad pesmama). Glumu, režiju i pisanje opisala je kao različite puteve do istog cilja.

Lazaridu pripada generaciji koja je povezala Novi grčki film s eksperimentalnim pozorištem, i nastavlja da glumi, režira i piše. Za one koji uče grčki, jedna od njenih scenskih uloga je dobra prva vežba opisivanja. Zamislite ženu iz Srećnih dana: ona je u zemlji, ne može da hoda, ali govori. Uz tekst na ovoj stranici napišite tri kratke rečenice u sadašnjem vremenu: Η ηρωίδα είναι στο χώμα. Δεν περπατάει. Μιλάει πολύ. (Junakinja je u zemlji. Ne hoda. Mnogo govori.) Zatim pitajte partnera Ποιος μιλάει; (Ko govori?) i odgovorite imenom. To su naše vlastite rečenice za vežbu, a ne replike iz komada.

• Godine 1978. imala je nemu ulogu u Šest jednočinki Eli Lambeti.
• Pohađala je časove glume u Parizu kod Antoana Viteza.
• Njene filmske uloge nagrađivane su, između ostalog i od Grčke filmske akademije.
• Napisala je knjigu kratkih pesama Τα δύσκολα εύκολα (Teško, lako).