Mikis Teodorakis

Teodorakis je rođen 29. jula 1925. na ostrvu Hiosu, od oca Krićanina i majke iz Češmea u Maloj Aziji, i odrastao je u provincijskim gradovima: Mitilini, Sirosu, Patrasu, Pirgosu i Tripoliju. Za vreme nemačke okupacije pridružio se pokretu otpora u Atini, uhapšen je i mučen; u građanskom ratu koji je usledio deportovan je u ostrvske logore na Ikariji i Makronisosu, gde je toliko teško pretučen da mu se zdravlje nikada nije potpuno oporavilo.

Završio je studije na Atinskom konzervatorijumu i 1954. otišao u Pariz, gde je učio analizu kod Olivjea Mesijana i dirigovanje kod Ežena Bigoa; 1957. osvojio je nagradu za kompoziciju na muzičkom festivalu u Moskvi. Godine 1960. vratio se u Grčku s odlukom koja je promenila grčku muziku: da velike moderne pesnike uglazbi za buzuki i narodne pevače. Iste godine bio je u parlamentu kao poslanik Ujedinjene demokratske levice (izabran 1964), a kada su pukovnici u aprilu 1967. preuzeli vlast, njegova muzika je zabranjena vojnom naredbom. Uhapšen je, držan u logoru Oropos, zatim s porodicom interniran u planinsko selo Zatuna i pušten 1970. posle međunarodne kampanje; živeo je u Parizu do pada hunte 1974.

Posle obnove demokratije ponovo je bio poslanik, a 1990–92. nakratko i ministar, i dirigovao je sopstvenom muzikom na stadionima od Atine do Berlina. Umro je u Atini 2. septembra 2021, u 96. godini, i sahranjen je, po svojoj želji, u očevom selu Galatasu kod Hanje na Kritu.

Velika Teodorakisova ideja bila je da ozbiljna poezija i narodna pesma pripadaju jedna drugoj. Επιτάφιος (Epitaf, 1960), tužbalica majke nad sinom ubijenim u štrajku duvanskih radnika, na stihove Janisa Ricosa, koju je uz buzuki otpevao Grigoris Bitikocis, otvorila je vrata; usledili su Αρχιπέλαγος (Arhipelag) i ciklus na Seferisa Επιφάνια (Bogojavljenje, 1962), koji sadrži Άρνηση (Odricanje), pesmu o skrivenoj plaži koju svaki Grk ume da otpeva. Njegovo remek-delo je Το Άξιον Εστί (Dostojno jest, 1964), narodni oratorijum na dugu poemu Odiseasa Elitisa za pevača, pojca, naratora, hor i orkestar, u kojem grčka istorija postaje liturgija. Ρωμιοσύνη (Romiosini, 1966) na Ricosa i Μπαλάντα του Μαουτχάουζεν (Balada o Mauthauzenu, 1966) na logorska sećanja Jakovosa Kambanelisa, koju peva Marija Faranduri, drugi su stubovi.

U inostranstvu njegovo ime znači Grk Zorba (1964), film Majkla Kakojanisa s Entonijem Kvinom, za koji je Teodorakis napisao ples koji se danas zove sirtaki, melodiju za buzuki koja ide od sporog ka brzom i koja pre filma nije postojala kao narodni ples. Komponovao je i muziku za filmove Z (1969) i Serpiko (1973). Pored pesama stoje tri simfonije, Canto General na Pabla Nerudu i opere o Medeji, Elektri i Antigoni. Njegov stil se odmah prepoznaje: široke, pevljive melodije, buzuki tretiran kao plemenit instrument i ritmovi preuzeti iz grčkog plesa.

Počnite od pesama: Άρνηση (Στο περιγιάλι το κρυφό), Της δικαιοσύνης ήλιε νοητέ i Ένα το χελιδόνι iz Το Άξιον Εστί, Καημός, Βρέχει στη φτωχογειτονιά, Το τρένο φεύγει στις οχτώ, Μαργαρίτα Μαγιοπούλα. Grci svih uzrasta pevaju ih u tavernama, na školskim priredbama i na demonstracijama, a mnoštvo na njegovoj sahrani septembra 2021. pevalo ih je ulicama Atine i Hanje. Sirtaki iz Zorbe igra se na kraju bezbrojnih grčkih svadbi i turističkih večeri. Pesme iz Το Άξιον Εστί nalaze se u školskim udžbenicima muzike, a pesme koje je uglazbio čitaju se u književnim antologijama. Ulice i trgovi širom Grčke nose njegovo ime, a njegove partiture i papiri čuvaju se u arhivu Mikisa Teodorakisa u Atini. Učenik lako prati grčki: njegove melodije čine da se reči Elitisa, Ricosa i Seferisa urežu u pamćenje.

• Sirtaki nije stari narodni ples: Teodorakis ga je komponovao za film Grk Zorba 1964, spojivši spori i brzi kritski korak, i od tada se igra kao «grčki ples».
• Godine 1967. vojna naredba hunte br. 13 proglasila je zločinom čak i sviranje ili slušanje njegove muzike.
• Studirao je u Parizu kod Olivjea Mesijana i pisao balete i simfonije pre nego što se, u 35. godini, okrenuo narodnoj pesmi uz buzuki.
• Dobio je Lenjinovu nagradu za mir 1983. i dirigovao sopstvenom muzikom na stadionima i duboko u devetoj deceniji života.