Stelios Kazandzidis

Kazandzidis je rođen 29. avgusta 1931. u Nea Joniji, izbegličkom predgrađu Atine podignutom za Grke proterane iz Male Azije 1922. Porodica mu je bila siromašna, oca je izgubio još kao dečak i rano je napustio školu da bi radio šta god je mogao da nađe. Pevao je radnicima oko sebe, sam je naučio da svira gitaru i početkom pedesetih počeo je da snima ploče.

Do kraja decenije bio je najpopularniji pevač u Grčkoj. Veliki kompozitori lajka i rebetika, među njima Vasilis Cicanis, pisali su za njega, a od kraja pedesetih pevao je u čuvenom duetu sa mladom Marinelom, kojom se oženio 1964; razveli su se 1966. Ploče su se prodavale u ogromnim tiražima, a noćni klubovi u kojima je pevao bili su puni svake večeri.

Onda je sredinom šezdesetih, na vrhuncu slave, prestao da peva u noćnim klubovima. Rekao je da mu je dosta izrabljivanja vlasnika klubova i diskografskih kuća, i održao je reč: do kraja života gotovo se više nije pojavio na sceni, a do publike je dopirao samo pločama. Udaljenost je legendu učinila većom. Umro je od raka 14. septembra 2001, a hiljade ljudi došle su da se oproste od njega.

Kazandzidis nije pisao svoje pesme; davao im je glas. Taj glas bio je visok, snažan i pun bola, sa blagim podrhtavanjem i dugim zadržanim tonovima koji su mogli da utišaju celu salu. Pevao je u stilu koji se zove βαριά λαϊκά, „teške” narodne pesme, spore zeibekiko i hasapiko igre uz buzuki, o temama koje su obični ljudi dobro poznavali: majka koja čeka, ljubav koja te je izdala, smena u fabrici, brod ili voz koji te odvodi daleko.

Tema koja ga je učinila jedinstvenim bila je ξενιτιά, izgnanstvo i iseljavanje. Pedesetih i šezdesetih godina stotine hiljada Grka napustile su svoja sela da bi radile u Zapadnoj Nemačkoj, Belgiji, Australiji i Americi, a Kazandzidis je postao njihov pevač. Mnoge njegove pesme govorile su o kartonskom koferu i železničkom peronu, a iseljenici su puštali njegove ploče u iznajmljenim sobama da bi se osećali bliže domu.

Među njegovim najpoznatijim pesmama su Μαντουμπάλα (Madubala), nadahnuta indijskom filmskom zvezdom Madubalom, čija je ploča oko 1959. prodata u oko 100.000 primeraka, što je tada bio rekord u Grčkoj; Η ζωή μου όλη (Ceo moj život, 1974) Akisa Panua, koju je nazivao svojom omiljenom; i Υπάρχω (Postojim, 1975), na stihove Pitagorasa. Za mnoge Grke njegove ploče nisu toliko muzički stil koliko deo porodičnog sećanja.

Kazandzidis je i dalje svuda u Grčkoj: na radiju, u tavernama, na svadbama i u kolima taksista. Dobar početak za učenika je Υπάρχω, spora pesma jednostavnih reči, ili bilo koji njegov snimak sa Marinelom s početka šezdesetih. Mnogi Grci iz dijaspore, od Štutgarta do Melburna, govore o njegovim pesmama kao o zvuku godina kada su im se porodice iselile, a reč ξενιτιά teško je objasniti bez njega. U Nea Joniji, predgrađu gde je rođen, pamte ga kao dečaka iz kraja koji je postao glas celog jednog naroda, a svaka godišnjica njegove smrti donosi omaže na grčkoj televiziji i radiju. Pevači svih generacija ponovo snimaju njegove pesme.

• Sredinom šezdesetih, na vrhuncu karijere, odustao je od pevanja u noćnim klubovima i nikada se nije vratio.
• On i Marinela pevali su zajedno godinama; venčali su se 1964. i razveli 1966.
• Grci ga zovu «ο Στελάρας», od milja nastao oblik njegovog imena koji znači „veliki Stelios”.
• Za grčke iseljenike u Nemačkoj šezdesetih godina njegove ploče bile su među najdragocenijim stvarima koje su poneli sa sobom.