Ismini Kapandai

Ismini Kapandai rođena je u Atini 1939. i odrasla je u četvrti Kolonaki, u kući punoj knjiga. U intervjuu grčkom časopisu LiFO 2020. rekla je da ju je čitanje podržavalo u svakom periodu života. Majka joj je imala korene u Maloj Aziji i studirala je u Londonu; otac je bio mašinski i elektroinženjer. Udala se za pesnika i vajara Vasosa Kapantaisa, čija je porodica poreklom iz Pergama i koji je umro 1990.

Njeno pisanje proizašlo je iz razgovora sa suprugom o tome šta znači biti moderan Grk, νεοέλληνας. To pitanje ju je navelo da čita o grčkim ustancima pod osmanskom vlašću, a istraživanje je postalo njena prva knjiga, Επτά φορές το δαχτυλίδι (Sedam puta prsten), koju je 1989. objavila Estija. Godine 1990. usledio je roman Απειρωτάν και Τούρκων (O Epircima i Turcima). Dobio je Nagradu hrišćanske književnosti 1990. i nagradu Uranis Atinske akademije 1992. Od tada je objavila više od deset romana kod izdavača Estija, Kastaniotis i Ikaros, kao i knjigu za decu, ilustrovane albume o Grcima Male Azije i crkvama Carigrada, pripovetke u novinama i časopisima i tekstove za dokumentarne filmove. Prevodi i na grčki, od Matilde Meri Šeli do Barčesterskih kula Entonija Trolopa. Godine 2001. književni časopis Εξώπολις (Eksopolis) posvetio je njenom delu niz stranica, uz dug intervju.

Većina romana Kapandai je istorijska, ali ona je rekla da joj je cilj „istina književnog teksta“, a ne čas istorije. Το άλας της γης (So zemlje, 2002) odvija se u Solunu u prvoj polovini 14. veka, tokom sukoba unutar vladajućeg sloja koji je prerastao u borbu društvenih klasa. Εμείς έχουμε εμάς (Mi imamo sebe, 2007) kreće se između Epira, Jonskih ostrva i Italije u doba osmanske vlasti. Σικελικός Εσπερινός (Sicilijansko večernje) počinje na mletačkom Kritu u vreme cara Mihaila VIII Paleologa i crkvene unije iz 1274, a zatim putuje na Siciliju i u Carigrad. Η Φλώρια των νερών (Florija od voda, 1999), ljubavna priča o strancu i problemu pripadanja, stigla je do čitalaca na engleskom 2002. u prevodu Rika Njutna, koji je dobio Prevodilačku nagradu Elizabet Konstantinidis udruženja Modern Greek Studies Association.

Piše i o bližim vremenima. Με θέα τη ζωή (S pogledom na život, 2009) prati ženu koja pripoveda o usponu i padu svoje porodice tokom 20. veka, a Αστική οικία στο Χαλάνδρι (Gradska kuća u Halandriju, 2017) je kriminalistički roman smešten u atinsko predgrađe sredinom devedesetih. Το βρωμερόν ύδωρ της λήθης (Smrdljiva voda zaborava, 2020) vraća se u Atinu odmah posle ubistva Joanisa Kapodistrijasa 1831; naslov potiče iz anonimnog teksta Ελληνική Νομαρχία iz 1806. Njene knjige objavljene su i u Montrealu, Sofiji, Beogradu i Milanu.

Romani Kapandai i dalje izlaze kod izdavača Kastaniotis i Ikaros, a kulturni centri i opštinske biblioteke u Atici pozivali su je na susrete čitalačkih klubova, u Halandriju 2010. i u Aspropirgosu 2018. Centar za grčki jezik beleži stranice Εξώπολις iz 2001. posvećene njoj u svojoj onlajn arhivi časopisa. Za prvi korak u grčkom uzmite jedno mesto radnje sa ove stranice: Θεσσαλονίκη, 14ος αιώνας (Solun, 14. vek) ili Αθήνα, 1831 (Atina, 1831). Pitajte Πού; (Gde?) i Πότε; (Kada?), pa odgovorite sa dve svoje kratke rečenice: Η ιστορία είναι στη Θεσσαλονίκη. Είναι ο 14ος αιώνας (Priča je u Solunu. Je 14. vek). Ove rečenice za vežbu su naše, a ne citati iz njenih knjiga.

• Njena prva knjiga nastala je iz razgovora sa suprugom o tome šta nekoga čini modernim Grkom.
• Engleski prevod knjige Η Φλώρια των νερών doneo je prevodiocu nagradu 2002.
• Naslov Το βρωμερόν ύδωρ της λήθης potiče iz anonimnog grčkog teksta iz 1806.
• Prevela je na grčki Matildu Meri Šeli.